Narodno blagostanje

17 септембар 1932

В. Бајкић

Исшориска скица. — Колико износе сељачки дутови,

[. Историска скица

Ко не познаје економску историју, нарочито ону Србије, томе изгледа, да је питање кредита у пољопривреди специјалитет последњег луструма. У ствазри за кратко време навршиће се столеће од како је је оно први пут стављено на дневни ред државне по“ гитике Србије, да се више никако не скине. Кроз протоколе и стекографске белешке народних скупштина и кроз нашу јавност провлачи се питање кредита у пољопривреди као црвена нит читаво столеће. Свакако да постоји битна разлика у том проблему између периоде до 1928 године и оне после. У првој проблем је гласио: обезбедити сељаку кредит што јефтиње (ово су тражили радикални аграрни политичари) или: лод условом под којим га имају и остали привредни редови. Проблем је имао и своју лозинку; она је гласила: заштила сељака од 36 ленаша! Ова лозинка није ни у једном тренутку одговарала правом стању. Око половине 19. столећа била је камата одиста претерано висока. Постојали су и прави зеленаши (сем приватних зајмодаваца других није било), који су давали зајмове само да би увукли жртву у своје канџе — да би је опљачкали. Али је то била спорадична појава; таквих зе-

ленаша је било по један-два у свакој вароши и њихови капитали су били врло скромни. Зеленаштво је било извикано, не због опасности пролетеризирања сељака, већ због разбојничке намере, због искоришћавања незнања, неукости, поверљивости и невоље. Довољна су била два таква случаја у срезу, па да се направи читава ларма у Београду. Будило се морално чуство.

(Ослобођеном Србијом владали су наизменично демагошки апсолутизам и демагошка олигархија. Код владајућих је постојао страх од народа. Отуда видимо, да у самом почетку политичког живота ослобођене Србије власт предузима мере за заштиту сељака од зеленаша. једне су биле репресивне, као на пр. забрана камате преко 12% уз кривичну санкцију; друге заштитне, као 5 471 Грађ. судског поступка; а неке су биле чак и позитивно-конструктивне природе, као тежња да се општински капитали употребе на давање на зајам пољопривреди. У те мере спада м оснивање Управе фондова, која је пре чеколико дана прославила 70-годишњицу свога опстанка. | |

_ Али се може рећи, да све до постанка југославије, па извесно време и у њој, за пољопривредни кредит није апсолутно ништа учињено (као што смо то показали у нашој књизи „Сељачки кредит"). Капитале окружних штедионица и Управе фондова разнели су варошани и политичари. Истина, кредитне прилике сељака су се стално побољшавале; оно, што није учинила економска политика државе, учинила је приватна иницијатива. Почеле су постепено да се оснивају акционарске банке. Истина, оне су биле од стране извесних демагога, а и од стране

ПАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ

КОНВЕРЗИЈА СЕЉАЧКИХ ДУГОВА |

— Продужење дискусије из априла т. г.

Страна 591

=. Полишичар и сељак,

земљорадничких задруга, стављене у исти ред са ранијим приватним зеленашима. Не може се порећи да је било међу тим банкама и таквих, које су бпле само јагњећа кожа за зеленашке курјаке. Али је највећи број највећих акционарских банака почео да даје кредите сељацима под повољнијим условима и са много више морала, но што су то радили раније зеленаши. То важи на пр. за новчане заводе у Ваљеву, Шапцу, Смедереву, Градишту и т. Д. По себи ге разуме, да је каматна стопа била и сувише висока према ономе, како су то желеле земљорадничке задруге. Али је она била исто тако висока и за остале привредне редове, јер је била израз сиромаштва на тржишту капитала. Ми сматрамо, да су земљорадничке задруге грешиле, што су велики део своје ралне енергије потрошиле у борби на живот и смрт са провинцијским акционарским банкама. Нису оне ни најмање криве, што државна економска политика није учинила своју дужност према пољопривреда. Радикали, који су се одликовали силном партиском офанзивом и нечувеном партиско-политичком нетолеранцијом, чак су одрекли и оно мало државне помоћи задругама, кад су видели да задругарство не могу увући у партијску политичку борбу — наравно

на својој страни.

Са те тачке гледишта веома је поучна и за наше време историја радикалне странке. Мало. је политичких партија у историји света, које су биле толико народне као радикална. Њен првобитни програм није био толико политички колико економски и социалн», политички. Све за сељачки народ! Међутим с из/мирањем прве генерације народних трибуна у радикалној странци — сељака у пуном смислу те речи почели су да се увлаче у њу с једне стране паланачке газде, а с друге бирократија. Ова два елемента узимају маха пред крај. 19. столећа тако да се, с једне стране, множи државно чиновништво и повећавају буџети, а с друге, почињу да се оснивају поред напредњачких и либералских новчаних завода у про винцији и радикалски. Радикали оснивају новчане заводе, које су дотле оглашавали за антисељанке. Већ почетком 20. века било је радикалских новчаних завода у провинцији, који су важили као хипеозеленашки и код којих је меница почела да игра улогу као изборни аргумент. Ml

И у другим крајевима Југославије, сем Словена чке, имамо исту појаву — наравно из посве других узрока — потпуно осуство специфичних установа и организација за сељачки кредит. Међутим у другој половини 19. века, у највећем броју држава, 'еквномска политика је била упућена на то, да се са ддмаћег тржишта капитала све већи износи упуте У канале специјалних установа за сељачки кредит. Док је у Словеначкој то изведено у врло. великом обиму, дотле је у свима осталим крајевима Југославије целокупни национални капитал-спроведен-у- ак-

"ционарске банке, чисто комерцијалне установе, | козе,