Narodno blagostanje

__8, јули 1933, _

ПАРОДАО ВОЛАС АРА

МОНА TI

с њом по једном од питања. Лондонске "конференције. Тотове идеје. Првобитни план се дели у два дела: У национални,

обилно писање о Рузвелтовим саветницима даје нам повода да проговоримо неколико. речи о томе појаву са гледишта теорије политике. У Америци данас влада режим привредне диктатуре. Под диктатуром разуме теорија политике режим у коме се законодавна власт за одређена питања и одређено време одриче својих атрибунија и преноси их на егзекутиву. Пуномоћства претседника Рузвелта толико су далекосежна, да извесни индустријалци, који се не могу да помире са револуционарним намерама Рузвелтовим, спремају да покрену код надлежних судова питање њихове уставности, (јер према гледишту вепине правника она су неуставна). [есрија политике зна за разноврсне облике владавине према томе под којим утицајем стоји ималац власти, као: банкократија, теократија, сратократија, гинекократија, плуто__кратија итд. Појава у Америци даје нам повода да тај 60гати списак попунимо новим термином, логократијом што треба да значи владом научника. „Формирајући овај израз ми смо били у искушењу да место њега употребимо софократија, влада мудрости, али пошто научници не морају бити најмудрији, то мислимо да је боље да останемо при изразу логократија.

Брло је мала утеха научника, да је американска логократија за кратко време стекла тако рђаву репутацију У Европи. Тако мудра глава, као што је професор Бернхард, отишла је тако далеко, да тврди, да американска логократија није ништа друго до конфузија економских појмова, која отвара врата неограничене могућности у _Америци. Жалосно би било, кад програми, израђени уз велико знање и стрпљиву документацију од стране признатих научника, не би били ништа друго него конфузија појмова. рернхард нема право. Помоћник министра спољних послова професор Моли, у најбољим годинама (46), стручњак за јавно право, сматра се за једног -од најинтелигентнијих људи у Америци. Он је успео својом интелигенцијом да за крапко -време доспе до положаја, који- му је прибавио надимак „најјачег човека у свету. Логократији припадају такође веома угледни економисти, као што је професор Лајпмен, и најзад и два практичара и то: банкар Варбург, исто тако познат као економски писац и пословни човек Берн хард Барух, који је био главни финансиски саветник Вилзовов и најинтересантнија фигура на конференцији мира 1919 год. (Барух је био велики пријатељ југославије на конференцији мира). Зашто да најбољи американски професори и тб из области политике, чисте и економске, заједно са највећим пословним људима, треба да буду неспособнији за управљање земљом, но ма која друга професија, а нарочито професионални политичари> За нас је једно јасно: ако логократски програм треба да одведе Америку у пропаст, онда је сигурно да би је и сви остали тамо одвели.

Георијски посматрано не може бити боље владе од логократије, јер ако на вођење државних послова не треба да утичу они, који цео живот посвећују проучавању проблема вођења државне политике, како онда други треба да буду за то способни»

П. Неоснована «критика американске логократије

Пребацује се логократији да је недоследна У своме програму. Не може се порећи, да има извесног колебања, али се све то може да разуме, кад се има у виду целокупан програм за лечење привредне кризе који су саветници Рузвелтови изградили још много пре његовога избора. Као доказ за то служи чињеница, да се тај план слаже потпуно са погледима, које је Рузвелт изнео у својој књизи „Поглед напред“, која је написана пре но што је изабран за претседника, — а ван сваке је сумње да то нису оригиналне Рузвел-

·на коме је тежиште, и у међународни. То се јасно види из посланице“ коју је упутио Рузвелт поглаварима 54 држава 16 маја т. г.: „Конференција мора да успостави ред наместо данашњег хаоса. Стабилизацијом валута, ослобођењем светске трговине и међународном акцијом за подизање цена све те тачке националног програма за економском обновом морају бити допуњене међународном акцијом.“ Ценећи сасвим правилно значај спољне трговине Рузвелт је од почетка сматрао да се подизање цена може извести само путем међународне акције, т. |. обарањем цена у злату, путем девалвације свију валута, односно свођењем· девизних курсева на ниво куповне снаге сваке валуте. Он није учинио никакву издају напуштајући 20. априла златно важење. Он је само антиципирао одлуку Лондонске конференције, јер је, изгледа, био уверен да Не она уследити, Или, ако није био уверен, онда је то учинио баш због тога, јер је за њега подизање цена, с правом или без права, један од најбитнијих услова обрта у коњунктури, који он не би напустио ни по цену распада конференције, Ако се не може извести скок цена у злату, „т |. међународном мером, онда ће он то извести у папиру, T. ]. национално.

још мање се може импутирати Рузвелту, да је он противник златног важења. Он истина није пристао на предлог групе држава златног важења, у колико се он односи на неприкосновеност постојећих валута, а не у колико се односи на само златно важење. Тежећи за подизањем цена у злату он је ео ipso био за златно важење. И ако не настану неки велики поремећаји у економској ситуацији Америке, онда се може сматрати за сигурно, да ће се она вратити златном важењу — пошто буде девалвирала долар. То је разлог што Рузвелт сматра да његово разилажење са државама златног важења на Лондонској конференцији не треба да буде узрок распаду Конференције, јер ако би у међувремену он извјицио девалвацију, не би му тешко било да потпише конвенцију о злапном важењу.

А најмање је оправдан прекор да Америка употребљава валуту као трговинско-политички фактор, т. |. депресијацијом долара жели да врши дампину. Битна је разлика између депресијационе политике Америке и оне европских северних држава. Док су последње обориле своје валуте

искључиво у циљу, да тиме користе свом извозу, дотле је |

код Америке обрнут случај. Чак и Енглеска, која није намерно укинула златно важење, чим се нашла пред папирним важењем, прионула је свом снагом да спречи скакање цена, како би имала што веће преимућство на међународном тржишту робе. Она је желела да малер фунте искористи трговинско-политички, а за то је био услов одржавање цена на што нижем нивоу. Америка напротив ради свом силом на подизању цена. Она у тој намери депресира. и долар. Њој је циљ да се врати на ниво цена од 1926 год. Због тога употребљава и друга сретства, сем депресијације валуте. Гурати цене на више значи отежавати себи конкуренцију на светском тржишту робе. Док су северне државе жртвовале валуту извозу, дотле Америка жртвује извоз валути, односно преко валуте санирању унутрашњег тржишта. Професор Моли је изрично казао у свом говору на радиу, да спољна трговина Америке не игра велику улогу према унутрашњем тржишту и да свака економска политика мора бити упућена пре свега на санирање домаћег тржишта. Погрешно је пребачено Американцима да њихове државе искључују међународну кооперацију; али се с правом претпоставља да пут којим су пошли, води У аутархију. Према многим изјавама логократије, они се неће устезати ни тренутка да пођу ТИМ путем, ако нађу да он води санирању американске привреде. Већ је пала реч од стране логократа, да је Америка довољна сама себи, сем кафе и гуме.