Narodno blagostanje

Страна 442 .

Ш. Сукоб двају мепталитета у Лондону

Рузвелт је познавао врло добро методе рада Европљана на међународним конференцијама. То је поље на коме бирократија савршено примењује своје методе одлагања решења у бесконачност, а национализам пак брине се за то, да и за случај да се догоди малер и донесе какво решење, исто остане неостварено. То је био разлог његовој иницијативи за разговоре у Вашингтону са водећим главама света. Он је мислио да изигра европску бирократију на тај начин, што ће се споразумети са шефовима држава тако да постигнути споразуми буду на брзу руку, форме ради, проведени кроз Лондонску конференцију. Њему се има захвалити у осталом убрзано отварање конференције. Али је Рузвелт из тих разговора морао да добије песимистички утисак. Ни у чем се није био постигао споразум, а нарочито је било велико отстојањее код два претходна услова: разоружања и ратних дугова. Код другог питања узрок неспоразума лежи на страни Америке. Американски конгрес дао је Рузвелту печувена овлашћења у погледу унутрашње политике, али у погледу међународне никаква. Демократска већкна конгреса, која је с Рузвелтом заједно из осећаја међународне солидарности ушла у светски рат, толико се опекла у раду са Европљанима, да је и сама пришла гледишту републиканаца, бити што даље од Европљана. Кад је Рузвелт видео да је за конференцију мало шавса, онда је у толико лакше могао да помишља на њезин неуспех, и на прихватање националног програма, што је у вољи конгреса и јавнога мнења, Јер јавно мнење у Америци није одушевљено никаквом сарадњом с Европом. |

У осталом већ у првим данима рада конференције наишао је американско-енглески предлог подизања цена на енергичан оппор већине европских земаља. Оне су изјавиле, да не мисле ништа да кваре на њиховим валутама, Тиме је пропала идеја подизања цена у злату.

Американци још никако не мову да се реше да напусте Ландонску конферећцију. Али се нама чини, да до тога мора доћи. Све је већи неспоразум на њој и међу државама које

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 28

чан, фаталиста, он ипак пушта да ствари иду својим током

тешећи се да су за то други криви-и да је сваки жртва другога. Тако се народи навикавају полако на данашњицу, да би без великих потреса могли да сачекају сутрашњицу. Сасвим су другачији Американци. Сам конзервативни Хувер био је способан за много веће гестове, но што је то могућно замислити код једног европског државника. Са американске тачке гледишта Хуверов мораторијум је један генерозни гест. (Оснивање Рефико-а, велики јавни радови, енергично санирање банака свега тога има мање у Европи. Американац је еластичан, окретан, без предрасуда, готов на жртве и од акције. Реченица коју европски народи употребљавају већ хиљадама година, да је сваки човек и сваки народ ковач своје среће, одавно је приведена у праксу у Америци.)

Рузвелтов избор је извршен у знаку привредне кризе. Па изборима је американски народ казао, да хоће по сваку цену и по сваку жртву да изиђе из ситуације, која га гуши. Народ неће да резигнира, не акцептира ситуацију, протестује и буни се, Ни народ није знао на који ће се начин то постићи, те је то оставио новом претседнику. Дат му је благослов да учини и пропусти све што нађе за потребно. Американац се не боји великих новина, па ма биле и револуционарне природе.

Ми ћемо другом приликом да испитамо шансе американског програма, (премда треба при томе имати у виду, да се Американци не везују за какав програм). Али је једно ван сваке сумње, наиме, да Американци имају право што све мање очекују од међународне кооперације. Економски национализам узео је толико маха, као што је то истакао енглески Краљ у свом инаугуралном говору, да су све државе ушле у економски рат једна против друге. Ту нема кооперације. Ту је аутархија једини крај.

У сваком случају и европски менталитет и привредни национализам искључују могућност сарадње Америке. Због тога ће она вероватно ићи својим путем даље.

Можда је американски“ програм погрешан. Али ће ипак пре наћи излаза из ситуације онај који проба свако сретство, но онај, који седи скрштених руку, тешећи се да

програматски стоје ближе, Американци пак морају да јејзазитуацију није ништа крив.

напусте због тога што се на њој појавио понова, само у нарочитој форми, тринајстогодишњи сукоб менталитета амери-

Американско-европски сукоб потсећа нас на анегдоту о двама жабама. Оне су се нашле једног дана у лонцу пуном

канског и европског. Европејац је имобилан, конзервативан | млека. Једна је била песимиста, а друга оптимиста.. Песими-

и има страх од револуционарног, ма то било и путем хладне револуције. Европејци виде такође куда води ово стање данас, као што се то види из многобројних изјава њихових | вођа о претстбјећој катастрофи. Али је Европејац скепти- |

ста је сматрала да је ситуација очајна, из лонца се не може више искочити, опружила је све четири ноге и потонула. Оптимиста се отимала, пливала је све док се није млеко претворило у путер и тиме се нашла на тврдом тлу.

вз:

ДОГАЂАЈИ И L

После изгласавања закона ,о | организацији и одбрани жит- | ког тржишта“ француска На- | родна скупштина расправила | је и изгласала закон о производњи вина. Француска, као и све друге винородне земље, преживљује већ више година винску кризу, која је ПОР | рокована с једне стране повећаном производњом и с друге! смањеном потрошњом, било због опадања куповне снаге стаповништва било због погоршања каквоће вина. Осим тога

Нови закон о вину у Француској ОБЛЕМИ

своју домаћу производњу, али ова има тенденцију да нагло расте, нарочито у Алжиру. Због тога је још у јулу 1931. r. донесен закон о забрани сађења директора и производње вина мале градације за -тржиште. Али тај закон није имао жељено дејство и сад су одлучене радикалније "мере. Французи су на Лондонској монетарној и економској конференцији покренули питање производње вина залажући се за међународно смањење производње. Основана је чак

1) Кад је овај чланак написан дошао је париски „Тан“

државе увознице вина због пооштрења кризе настоје да што јод 4 јула, у коме се налази чланак публицисте Лисијена јаче ограниче увоз вина третирајући га све више као лук-!Ромјеа, под насловом „Доктрина о аутархији“, у коме се сузни артикал. Француска производи око 75 милиона хекто- заступа исто гледиште о сукобу двају доктрина: американлитара годишње, од чега отпада око 20 милиона хектолитара ске и европске. Американце, вели он, одваја од Европљана па Алжир. Производња у Алжиру повећала се у задњих 5 темперамент авантуристички, предузимљиви и шпекулативни, година за око 30%. За сада Француска троши готово сву нестрпљиви пред сваком некретљивошћу.“

. о v