Narodno blagostanje

7 октобар 1933.

Бајкић

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 643

ОД ТАРДЈЕА ДО МУСОЛИНИЈА

— Нови талијански предлог за решење дунавског питања, —

1 Увод. !1 Италија и клаузула највећег повлашћења, 11 Опасност од двосшраних уговора са широким · преференцијалима. ТУ Које су све подунавске државе, У План има за циљ помагање Аустрије и Мађарске.

Т УВОД

Још се није осушило мастило на нашим чланцима о средњеевропским регионалним споразумима (на име о привредној Малој Антанти и тал.-аустр.мађарским уговорима) кад су стигле вести о новој акцији Мусолинијевој за решење средњеевронпског проблема. Ово је сензација за светску штампу, али не и за нас. Смемо рећи, да смо ми први упозорили на то, да та два блока не претстављају никакво решење средњеевропског проблема. Оба су блока далеко од тога да буду аутаркне јединице. Мађарска као претежно гграрна земља врло се добро пласирала међу две индустријске земље; али док Италија уговорима са Мађарском и Аустријом не може ви много добити ни изгубити, дотле се интереси Аустрије налазе у сасвим другом правцу. Од ње се траже велике жртве око преузимања мађарског аграрног извоза, а само један мали део њених производа могу да приме обе земље.

П Италија и клаузула највећег повлашнења

Још не знамо ни главне линије талијанског плана, који је држ. секретар Сувић предао у Женеви. Италијанска је штампа објавила само две основне црте његове. Тврди се, да се план заснива на закључцима конференције у Стрези, а то чини, веле они, да су изгледи за Мусолинијев план врло добри, јер су све државе, учеснице конференције, одобриле њезине закључке. Разлика лежи само у томе, што би се преференцијали имали проширити на све аграрне и индустријске производе. Одобравање преференцијала вршило би се на бази компензације. Помоћу билатералних уговора имали би се трговински односи између заинтересованих држава побољшати, чиме би државе добиле могућност сношења финансијских терета.

Пошто се тврди да се план заснива на закључцима конференције у Стрези, нужно је да исте претходно резимирамо. У Стрези су биле предвиђене две ствари. Прво мере за санирање валута југоисточно-европских држава стварањем једног специјалног валутног фонда из кога би се одобравали кредити новчаничним банкама за јачање њихових резерви. Друга мера се тицала санирања аграрне кризе. Ово се требало постићи прво путем једностраних преференцијала, које би средњеевропске индустријске земље давале аграрним земљама. Они су имали да буду ограничени на зрнасту храну и брашно. Аустријски захтев за проширење преференцијала и на њен индустријски извоз изрично је одбачен. Уколико средњеевропске индустријске земље не би биле у стању да помогну

аграрним земљама путем житног преференцијала,.

оне су требале да одговарајуће износе уплате у специјалан фонд за валоризацију житних цена.

| Кад ове предлоге упоредимо са новим талијанским не можемо да нађемо много сличности. У Стрези су тражени једнострани преференцијали и то само за жито. Садањи италијански предлог за-

хтева двостране преференцијале и то за све производе. Сличност постоји само у томе што се у оба предлога говори о преференцијалу. При томе би се могло питати да ли се код онога што тражи Италија може уопште говорити о „преференцијалима“. Јер појам преференцијала на свима конференцијама последњих година ограничава се на зрнасту храну и на једностраност. 1 0

Најбоље: ћемо видети велику разлику између Стрезе и италијанског предлога, ако посматрамо њихов однос према клаузули највећег повлашћења. Конференција у Стрези била је вођена идејом, да клаузула највећег повлашћења мора и даље остати основом у међународној трговинској политици. Препоруке конференције сматране су као изузетци од клаузуле највећег повлашћења. Због тога су биле тако ограничене. То је било нужно, јер би иначе средњеевропске државе дошле у монополски положај на средњеевропском тржишту. А Италија је баш највећи бранилац клаузуле највећег повлашћења. Она јеу Стрези одбила давање преференцијала са мотивацијом, да би тиме угрозила свој извоз у јужноамеричке државе, које за њу претстављају важнију пијацу од подунавских земаља. Отуда је био њен предлог да уместо преференцијала да допринос у житни валоризациони фонд. Исто тако су италијански делегати у борби са француским и енглеским делегатима на јунском Конгресу Међународне трговачке коморе у Бечу бранили клаузулу највећег повлашћења. Док су ове две делегације тражиле ограничење путем регионалних споразума под условом: 1) да могу приступити све друге државе ако прихваде све обавезе (приступна клаузула) и 2) да друге земље, и ако не уђу, могу добити исте олакшице под претпоставком подношења истих трговинско-политичких жртава (клаузула правичности), талијански делегат је сузбијао те захтеве следећом аргументацијом: или се признаје да је клаузула највећег повлашћења корисна, онда се не сме ограничавати — а то се жели ако се признају горња два изузетка — или постоји сагласност у томе да клаузула највећег повлашћења нема више смисла, у коме је случају не требамо више па ни вештачку шему за њено одржавање. Међутим, у пракси се Италија у последње време све више удаљавала од овог гледишта. Још крајем прошле године ми смо указали на то, да италијанско-мађарско-аустријски уговори са својим системом „подземних"' преференцијала, који су примењени и на многобројне италијанске индустријске производе у уговору између Италије и Аустрије, не претставља ништа друго него царински савез уз искључење клаузуле највећег повлашћења.

Ш Опасност од двостраних уговора са широким 0. преференцијалима

Морамо признати да је комбинација од ова два елемента: 1) преференциал на целој линији 2) дво страност уговора између више држава које тр