Narodno blagostanje

Страна 644

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

«

да уђу у ближи економски однос, потпуно оригинална. Преференциал као трговинско-политички инструмент, као што смо то већ мало раније истакли, увек се схвата врло уско, ограничава на мали број артикала, јер он представља повреду права заснованих на клаузули највећег повлашћења. Следствено у колико је већи број артикала у преференцијалу, у толико је већа повреда клаузуле највећег повлашћења и у толико већа опозиција код аутсајдера. А преференцијал код максималног броја артикала исто је што (ми смо то већ истакли пре две године) и царински савез. Таквом царинском савезу истина недостајали би извесни формални услови, али код њега није то главно, већ необично повољни услови за. међусобни робни промет.

Према свему томе дало би се закључити, да је Мусолинијев план врло сличан Т ардјеовом плану. Али ако пођемо у анализу мало даље, наћићемо да се он разликује врло много не само од Тардјеовог плана већ и од свих осталих познатих за решење економског питања Подунавља.

Пре свега Мусолинијев план поставља као битни услов двостраност уговора, док се иначе код свију планова, којима треба да се доведе у ближу везу више држава, узима вишестрани уговор. Ми признајемо да је вишестрани уговор код преференцијала једна врло незгодна ствар: Пишући о Тардјеовом плану у своје доба ми смо истакли да је апсолутно немогућ рад на једној конференцији, на којој би биле заступљене све подунавске државе ради извођења тога плана. Преговори би се ипак морали водити у двоје, кад је речо преференцијалу — и тек пошто би били завршени могло би се покушати да се начини један заједнички уговор, који би у ствари био само збир билатералних споразума између подунавских држава. Али с друге стране двостраност уговора међу подунавским државама може да води у још веће заоштрење односа између њих — чак до царинскога рата. Јер у ствари двострани преференцијали, то је режим који и данас постоји у Подунављу. Постоје јачи двострани преференцијални уговори између Италије, Аустрије и Мађарске, а лако је могућно да до истих дође и код Мале Антанте. Стварају се две групе које међусобно олакшавају робни промет; али између којих се затежу односи. Излази дакле да Мусолинијев план није ништа друго него тежња да се од стране Друштва Народа благослови систем, на коме је заснован данас регионални споразум аустријскомађарско-талијански т. ј. да „подземни" преференцијали, који се данас крију (јер су противни клаузули највећег повлашћења) добију благослов целог света. Ако би то био Мусолинијев план, онда би он свакако био одбијен у Женеви. Колико ми можемо да видимо проблем на брзу руку, ти двострани преференцијални уговори у Подунављу могући су само под условом да између подунавских држава влада апсолутна клаузула највећег повлашћења. Другим речима, ако се стане на гледиште, да концесије које је на пример Италија дала Мађарској у двостраном преференцијалном уговору, припадају и свима осталим подунавским државама. Односно да се укидају права по клаузули највећих повлашћења држава ван Подунавља, а да се учвршћује апсолутна и неограничена важност те клаузуле међ подунавским државама.

Бр, 41 ТУ Које су све подунавске државе Мусолинијев план не говори ништа о том, које

би државе имале ући у подунавски склоп. Главна

особина Тардјеовог плана била је у томе да се искључују све веће државе. На кратко, Тардјеов је план избацивао из комбинације Италију и Немачку. Ако би Мусолинијев план сада допуштао да Италија уђе у састав подунавског блока, онда би он могао наићи на политичку опозицију. Истина политичка ситуација је таква, да би лако Италија могла добити благослов да уђе у састав Подунавља пошто је Немачка међународно прилично изолована. Али је велико питање да ли би економски то било остварљиво, јер би на тај начин Италија добила монополски положај за своју индустрију у Подунављу. У План има за циљ помагање Аустрије и Мађарске

Оно што је најоригиналније у Мусолинијевом плану то је: изравнање тргов. биланса подунавских земаља. Наравно да се то односи само на међусобни однос. Остварење тога постулата значило би катастрофу извесних подунавских земаља, уместо санирања. Ми немамо при руци последње међусобне билансе Подунавља, али унапред можемо рећи да би то имало за последицу, не померање спољне трговине од једне државе на другу ради компезирања активних салада са пасивним; већ опадање меБусобне спољне трговине на целој линији. Компезација увоза и извоза је, у осталом, политика која се данас спроводи у целом свету, а која је у пракси у подунавским земљама већ две године — на иницијативу саме Аустрије. Робни клиринг је, као што је познато, оруђе компензирања увоза и извоза, а њега практикују све подунавске земље. Треба ли на овом месту да понова подвучемо како је његово дејство било катастрофално на спољну трговину односних држава» Компензирање увоза и извоза је сан Аустрије, најновије мезимице Италије. Дали је могућно да је Италија поверовала да би Друштво Народа усвојило план, који има искључиви циљ спасавање Аустрије о трошку осталих подунавских држава» Јер је Аустрија пасивна према свима подунавским државама. Она би, дакле, могла остварити свој сан.

Горња излагања односе се на детаље. Главно је питање може ли Подунавље да изиђе из данашњег тешког стања сопственом снагом. Наш одговор данас, као и увек до сада је негативан. Тардјеов план је само зато пропао, што би он донео пропаст аустријске и чехословачке пољопривреде. Подунавске државе не могу потрошити ни свој аграрни ни индустријски вишак. Свакако да би поред Аустрије која би била главна корисница овога плана и МаБарска доста добро прошла. Она би изгубила нешто од свог монополског положаја за аграрне производе на тржишту Аустрије и Италије, али би добила на тржишту чехословачком и проширила тржиште за своје индустријске производе у аграрне поду навске земље.

Из досадање анализе Мусолинијевог плана, која је, додуше, делимично заснована на претпоставкама, излази да је његов главни циљ побољшање положаја Аустрије и Мађарске на терет осталих подунавских држава. Ако би то било тачно онда се унапред може знати његова судбина.