Narodno blagostanje

14. октобар 1933,

trošnih dobara. On previđa veliku razliku između štednje i tezauriranja. Tezauriranje znači zadržavanje novca i smanjenje njegove količine u opticaju, tako da postojeća količina dobara nailazi na teškoće u prođi. Štednja је nešto sasvim drugo. Štediti znači odustati od potrošnje jednog dela prihoda, koji se putem banaka stavlja na raspoloženje preduzetnicima. Dakle пе паstupa nikakvo smanjenje kupovne snage. Samo sad tu kupovnu snagu ne upotrebljava prvobitni primalac priпода, песо preduzetnik, koji je dobio kredit. Tim se menja pravac tražnje za dobrima. Preduzetnik ne kupuje potrošna, nego proizvodna dobra, kako bi proizvodni aparat proširio. Manje će se sirovina i radne snage upotrebiti za proizvodnju potrošnih, ali više za onu proizvodnih dobara. Pomoću ovih kasnije se povećava celokupna količina proizvodnih dobara u narodnoj privredi. Samo na taj način, naime dobrovoljnim odricanjem od nepostedne potrošnje, bio je omogućen razvoj ptivrede u kapitalističkom sistemu.

Doduše, Feder neće da se odrekne mapretka pri vrede, ali on misli da za ovaj nije potrebna privatna štednja. On hoće da proširi proizvodni aparat novim

ržavnim beskamatnim zajmovima i misli da to nije inilacija, jer se sa tim novcem stvaraju na drugoj strani realne vrednosti. Mi se s tim ne možemo složiti. Feder previđa da postoji vremenski interval između momenta stvaranja kupovne snage i dolaska novih dobara na ržište. Za vreme proizvodnje dobivaju novozaposleni radnici nadnice, koje povećavaju tražnju potrošnih dobara, a takođe jednim delom novih kredita povećava se tražnja za građevnim materijalom, poluiabrikatima itd. Cene potrošnih i ovih dobara rastu, novac pada u vtednosti, a ako se stvaranje nove kupovne snage sprovodi u velikoj razmeri imamo inflaciju sa svim njenim atributima. Đakle u kapitalističkoj privredi privatna štednja ne može se nadoknaditi stvaranjem kredita sa strane države.

Doduše mi možemo da zamislimo štednju i bez postojanja kamate, ali samo u socijalističkoj privredi i to kao na pr. sad u Rusiji u vidu prinudne akumulacije kapitala. Država, koja u toni sistemu raspolaže svim proizvodnim srestvima određuje, da se više proizvodne snage upotrebi za proizvodnju proizvodnih, a manje za onu potrošnih dobara. Dok se sprovede proširenje proizvodnog aparata proizvodnja potrošnih dobara mora da pada, a sletstveno i udeo pojedinog radnika na njima. Ako se hoće proširenje proizvodnog aparata mora se dakle prihvatiti sistem privatne štednje, koja je u lkapitalizmu moguća samo alo postoji kamata ili sistem prinudne štednje što je jedino moguće u socijalizmu. Zahtev za +: kamate vodi logički socijalističkoj privredi. |

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

_ Страна 661

Isti zaključak nameće se ako posmatramo i drugi zahtev Federa u vezi sa ukidanjem kamate, naime Otistranjenje principa rentabiliteta u proizvodnji. U kapitalističkoj privredi rukovodi se pojedini preduzetnik isključivo rentabilitetom, On mora nastojati da prihod od proizvodnje pokriva njene troškove. Mera za Ovo је cena. Cena za proizvođača povoljna je samo ako postoji tražnja za njegovim proizvodima. U tom smislu proizvodi kapitalistički proizvođač, koji sledi principu rentabiliteta, jedino za faktičnu tražnju. A ako je proizvodnja luksuznih artikala suviše velika nisu za to krivi proizvođači, niti postojanje kamate, nego dilerencija u prihodima i sloboda potrošnje.

Posledica rentabiliteta je i nastojanje da proizvodnja bude što racionalnija, tako da se sa postojećim sretstvima proizvede najveća moguća količina dobara. Naravno moglo bi se o tome diskutovati da li je smisao privrede, proizvodnja najveće moguće količine dobara i da se podmiruju one potrebe koje se pri slobodi potrošnje i dilerencijacije prihoda pokazuju na tržištu. Feder vidi ı ovome jedan nedostatak. On traži veću proizvodnju onih dobara, koja se sa etičkog stanovišta smatraju najnužnijim napr. dovoljno građenje stanova itd. Sasvim logično dolazi do zaključka, da se sada mora da napusti princip rentabiliteta. Feder smatra da je i u kapitalističkom sistemu moguće orijentisati proizvodnju po etičkim principima racionaom podelom kredita. Samo ona preduzeća, koja proizvode dobra, koja on smatra potrebnim, trebala bi dobiti kredite. Privatno vlasništvo na proizvodnim dobrima, preduzetnička inicijativa, Slobodno formiranje cena, dakle ostali elementi kapitalizma ostali bi očuvani. Ali šta će biti ako cena dobara, koja se sad budu proizvodila, ne budu pokrivala proizvodne troškove uprkos beskamatnih kredita. To se mora očeknvati, jer otkuda će na pr. najedanput radnici imati dovoljno sredstava da iznajme nove stanove.

Tada će valjda država morati preduzeti korake da ipak omogući proizvodnju tih dobara. Ona može da ih sama proizvodi ili da pokuša da pojača kupovnnu snagu onih delova stanovništva, kojima su nova dobra namenjena. Na pr. davanjem pomoći radnicima za plaćanje kirije. To će državu prisiliti da intereveniše još jače pri podeli socijalnog proizvoda, tako na pr. da oporezuje velike dobitke, da bi mogla davati pomoć radnicima. Ali to uspavljuje preduzima– čku inicijativu, koju bi Feder želeo održati. Takođe biće u mnogome ukinuto privatno vlasništvo na proizvodnim sretstvima, jer ono znači slobodno raspolaganje, a to će postati iluzorno, ako država uzme pravo da određuje šta će se proizvoditi. Federov zahtev za ukidanjem principa rentabiliteta sadrži, takođe, kao i zahtev ukidanja kamate elemente socijalističke privrede.

(8 HB EO BB

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

У Љубљанском „јЈутру“ 06-

уПитање реорганизације јављен је чланак под шинашег новчаног фром Ф. С, који има за тржишта» предмет горњу тему. Теза

писца може да се резимира

у ово неколико његових речи:

„Ми немамо тржишта за краткорочно пласирање новца и то је, поред кредитне политике Народне банке, један од главних узрока да је дошло до данашњих прилика". Другим ре-

1 ;

чима у нашем кредитном систему и кредитној политици Народне банке лежи узрок трајној банкарској кризи код нас.

Писац стоји под утицајем застареле теорије о ликвидитету. Нема новчаног тржишта на свету чији је материјал довољно ликвидан за случај навале улагача на банке у земљи. Ту је и једина могућност сузбијања панике апел на човчаничну банку, јер у кризи новчарства спада та дефиниција у њезине задатке. Уосталом писац се у истом чланку јако противуречи. Тако, вели он, да је пре неколико година