Narodno blagostanje

16 децембар 1933.

У последње време се чују све оштрији протести против Рузвелтове политике депресијације долара. Велику пажњу су привукли приговори Трговачке коморе Сједињених североамеричких држава, њујоршког банкара Паула Варбурга, познатог стручњака за валутарно питање Кемерера и заједничка изјава дванаесторице професора Митвест-универзитета. Највеће изненађење је изазвала оставка Оливера Спрага, који је раније био финансиски саветник енглеске Народне банке; а после Рузвелтов. Због тога се развила врло интересантна дискусија о Рузвелтовој валутарној политици. Почетак је учињен Спраговим писмом Рузвелту, које гласи: „ја сам противник депресијације долара куповином злата на страним тржиштима из два разлога. Прво, што ова политика не може подићи цене. То не значи, да се цене не могу подићи депресијацијом долара, али само обарањем његове куповне снаге у земљи. Кад једна влада изјављује, да ће депресирати своју валуту, она може постићи подизање цена у земљи без куповине злата у иностранству, јер нико неће хтети куповати такову валуту. Сама депресијација валуте према валутама других земаља не може подићи цене. Трајно повећање цена: може наступити повећањем тражње рада и робе, т. |. општим повећањем производње. Код садање депресијације долара нема ни једног момента, који би могао повећати тражњу рада и производних средстава. Истина и онако ће неке цене скочити на пр. памука, који се извози у великим количинама, и неке увозне робе, као на пр. каучука и кафе. На крају ће скочити и цене оне робе, која није ни увозна ни извозна, али је згодна за шпекулацију. Али основа за ово повећање цена није стабилна, јер код данашње депресијације долара нема вишта што би могло повећати унутарњу потрошњу.

дискусија о Бузвелтовој валутарној политици

И друго, садања валутарна политика убија кредит владе. Програм за оживљавање привредног живота гута много веће суме од оних које влада добива из текућих прихода. Она ће морати зајмити многе милијарде. Међутим државни боно-

ви нису нимало омиљени кад влада депресира долар. Сада“

су већ многи папири испод номиналне вредности, међу њима и емисија од октобра ов. г. ја мислим, да ћете Ви доћи пред алтернативу: или напуштање садање валутне политике, или покривање државних издатака новим издавањем папирног новца. ја сам на свом месту недељама издржао у нади да ће се послушати мој савет. Сада сам дошао до: закључка да је једини спас од инфлације организовање јавног мишљења. Да би у томе могао помоћи, морам дати оставку на садањи свој положај.“

Ово писмо је изазвало јаку реакцију у службеним круговима. Најважнија је изјава професора Роџера, финансиског саветника Рузвелта, која је објављена Рузвелтовом дозволом. Велико узбуђење због Рузвелтове политике — каже Роџер — није оправдано. Рузвелт је чинио оно исто што и Француска и Енглеска после инфлације. 1926 и 1927 године

је показивао француски франак тенленце пораста на ниво“

који не одговара унутарњој привредној ситуацији. Тај пораст је Француска спречила. Исто тако је и Енглеска одржавала курс фунте на оној висини, која је одговарала потреби земље. Сличан циљ има и садања Рузвелтова политика куповине злата, јер долар показује тенденцију да на страним тржиштима скаче више, него што то одговара унутрашњим привредним потребама А и Због тога влада благовремено спречава пораст долара куповином злата.

Спраг има у томе право, да ће утицај валутне политике сити негативан све дотле, док се не повећа обим производње и потрошње. То повећање се већ осећа и то је делимичан успех владине валутне политике, Кад сељак скупље продаје своју пшеницу или свој памук, он ће више куповати, "а то ће изазвати оживљавање привреде.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 809

Слабост курсева је природна, а то је и влада предвиђала. Док је долар у паду и док публика рачуна и на даљи његов пад, дотле она нема вољу да купује оне папире, који јој доносе непроменљиву камату. Али, крај- депресијације је увек стабилизација и кад долар постане стабилан папири ће почети скакати, као што су доказала и искуства других земаља са депресијацијом и стабилизацијом. Осим тога ће се после стабилизације и капитали, који сада беже, врабати и оживети привреду. У међувре. мену влада мора финансирати своје издатке издавањем краткорочних бонова, које продаје банкама.

Страх од инфлације не долази због садање валутне политике, већ због опасности, да она неће успети и због овлашћења за инфлацију која је конгрес дао претседнику. Ако садања валутна политика не успе, постоји опасност, да ће Конгрес увести драконске мере. Тада ће сносити кривицу они, који садању политику саботирају.

Ови аргументи показују, да ће Рузвелт непопустљиво наставити садању политику куповања злата у иностранству. Остале изјаве американске штампе потврђују да ће влада. правити потешкоће Спрагу, ако покуша да изврши своју претњу мобилизацијом јавног мишљења. Између осталог влада ће покушати да га дискредитује тврђењем, да није прави Американац, јер је био саветник енглеске Народне банке, а исто тако ће искористити нападе на његову финансиску способност, који су извршени за према заседања Лондонске конференције.

После велике кризе банака У Дискусија о подржављењу Немачкој изгледало је да њи-

банака у Немачкој _хово подржављење није далеко. Нарочито су ова два аргумента употребљавана у борби за подржављење. Први. Криза је показала, да се приватне банке нису могле одржати. Оне су узеле премного краткорочних кредита из иностравства, а пласирале их дугорочно. Осим тога оне су огромним кредитима помагале неке индустрије које су образовале нездраве концерне. Због тога су банке претрпеле огромне губитке. Други. Држава је већ извршила подржављење великих банака, гарантирањем улога, полуњавањем губитака и давањем новог капитала. Из тога она мора повући консеквенце, т. |. преузети послове банака. — Многи су очекивали, да ће национал-социјалисти подржавити банке. Они су међутим само организовали анкету, која треба да расветли тај проблем. Недавно је на једној нарочитој седници те анкете расправљано о подржављењу банака. Главни

реферат је држао проф. Килског универзитета Бенте, који је покушао да побија аргументе против подржављења. | Прво. Противници подржављења говоре да публика

нема поверења у подржвљено банкарство. То не одговара стварности — каже проф. Бенте. Развој штедионица доказује противно. Сигурност улога код јавних банака није мања пего код приватних, јер је држава и приватне банке морала помагати кад су биле у опасности. Друго. Противници етатизације кажу да се јавне банке теже прилагођавају конјунктури од приватних. И то не одговара стварности. Исправност или погрешке кредитне политике и приватних и јавних балака може се тек накнадно проценити. Треће. Приговара се да приватне банке раде рентабилније од јавних, јер је слободни предузетник: окретнији од бирократе. — Данас лема разлике између окретног банкара из педестих година прошлог столећа и бирократског чиновника, већ између једне бирократизиране велебанке и економизиране јавне банке. Банкарска политика је вештина. Тешко је појмити, да један државни чиновник из економизиране јавне велебанке не познаје ову вештину исто: онако као и онај из приватне бирократизиране велебанке, Четврто. Противници кажу да подржавље-