Narodno blagostanje

Страна 40 НАРОДНО ostati. Njegova izjava zašto je ušao u upravu društva u protivrečnosti je sa njegovim postupkom zašto je izišao iz uprave društva. Momenat kada je dao i način kako je dao ostavku dokazuju, da je on logički bio nedosledniji od „Novog Doba” ı da је izbegavanjem da dadne precizan odgovor na postavljeno pitanje sam dao povoda i zaslužio da u diskusiji bude nemilosrdno kritikovan.

Iz cele te diskusije mogu se izvući samo ova dva načelna pitanja:

1. — Dali u upravu stranog preduzeća treba da uđe specijalno kvalifikovani građanin kao patriota ili obični građanin?

2. — Dali pripadništvo upravnom odboru stranog preduzeća čini uštrb patriotizmu ili ne?

· Samo pitanje učešća stranog kapitala u zemlji je izvan diskusije, jer preduzeća sa stranim kapitalom rade u svima Zemljama na svetu i to ne samo onim, koje su siromašne kapitalom već + u najbogatijim. Uzmimo za primer Francusku ili Nemačku ili ma koju drugu zemlju. Svuda pravni poredak iz= jednačava privatno-pravno stran! kapital sa domaćim, pa i kod nas. Prema tome je fraza o ekonomskom prodiranju itd. obična šovinistička parola, daleko od toga da ima kakav principijelan značaj. Isti je slučaj sa poentiranom izvidničkom službom i nacionalnim interesima. 1 taj problem su bilo direktno bilo indirektno postavila obadva partnera. Maskiranje има тшске službe pod okriljem stranog kapitala, odnosno preduzeća, značilo bi metanje na kocku uloženog kapitala, a io onaj ko ulaže kapital i neće i prosto nema: potrebe zato. To je tako logično i jasno i na tom terenu je svaka diskusija bespredmetna. Što se tiče patriotske ili kakve bilo druge gradacije ličnosti — koje bi pod gornjim pretpostavkama trebale ulazitt u uprave stranih preduzeća, niti nju ko može izvršiti, niti ko ima propisani patenat za gradaciju patriotizma pojedinih građana niti zato ima ma kakve potrebe. Jer po kakvoj logici neko može tvrditi da jedan građanin može vršiti izdaju, a drugi ne. Po tome je razumljvio zašto su oba partnera morala bežati od polemike na tome terenu i težište diskusije sa tako labave principijelnosti prebaciti na lični teren i na njemu nastaviti dalje rvanje. Takva diskusija nije ni mogla imati logičniji svršetak. Ono načelno što se iz nje može izvući jasno je i jedino logično, da u upravu stranog preduzeća može ući svaki građanin, da za normalno funkcionisanje stranog kapitala uopšte ne dolaze nacionalni interesi u pitanje i da učešće našeg državljanina u upravi stranog društva nije n} najmanje na uštrb njegovog patriotizma.

=. Код извођења свог привредног програма, немачка влада брзо је наишла на огромне тешкоће, великим делом због прилика у којима се налазило тржиште капитала. Као у осталом у свим државама Средње Европе тако се и немачко тржиште капитала већ од 1930 године налазило у очајном стању из кога се никако није могло повратити. Због одлива капитала, кризе банака и свих познатих догађаја срозали су се били курсеви ефеката, што је довело до затварања берза ит. д.

Међутим стање на тржишту капитала се није поправило ни онда, када су се политичке прилике измениле, нити када се на новчаном тржишту ситуација толико побољшала, да је оно пошло путем постепене нормализације. Тржиште капитала је остало и даље на мртвој тачци и разбијено, пошто није било сретстава за санацију нити потребног интересовања. Влада г. Хитлера брзо је дошла до убеђења да неће моћи постићи трајних успеха у своме социјалнопривредном програму, створити нова запослења, санирати јавне финансије нити извршити „органско“ снижење камата у циљу оживљења приватно-привредне делатности, ако прво не среди прилике на тржишту капитала. Да су оне стално

Оживљење немачког тржишта капитала

ı KK eens

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 3

биле очајне потврђује и чињеница, да је просечна каматна стопа на тржишту капитала још у лето 1933 године била за преко 100% већа него на новчаном тржишту: док је зва"нична есконтна стопа износила 4%, а приватни есконт 3% до 3%,%, дотле је укамаћење на тржишту капитала, због

· ниских курсева ефеката износило још у септембру 1933 го-

дине 8% па и преко тога. У доба, када је на тржишту капитала стално преовлађивала велика, ненормална затегнутост, било је новчано тржиште веома ликвидно, нарочито од како је успостављено поверење у политичке и валутарне прилике. Ликвидност је била тако знатна, да је немачка привреда, односно новчано тржиште без и најмањих тешкоћа могло абсорбирати пет до шест милијарди марака краткорочних државних бонова, без знатније помоћи Рајхсбанке.

У циљу санирања тржишта капитала — што је повеpeHo Др. Шахту — дошло је у октобру 1933 год. до измене закона о Рајхсбанци, и овај је приступио политици отвореног тржишта, која је омогућена тиме, што је Рајхсбанка добила право, да хартије од вредности (државне и јавно-

"правних тела) убраја у банкарску подлогу оптицаја. Крајем децембра 1933 год. ово је проширено и на ломбардни посао, пре свега од стране банака. У новембру 1933 године почела | је Рајхсбанка да купује ефекте на слободном тржишту, до краја децембра за 260 милиона а поред тога повећан је у последњој недељи 1933 г. и ломбард за око 120 на 184 милиона марака.

И ако видимо, да службена интервенција Рајхсбанке на тржишту ефеката није била нарочито велика, ипак је политика отвореног тржишта имала одлично психолошко дејство. Тржиште је оживело. Курсеви ефеката, нарочито папира са непромењеним укамаћењем, који су још у лето 1933 године били за око 50% испод номинале, почели су да се поправљају, а првих дана 1934 године су државни 6% зајмови већ прешли номиналну вредност. Код непромењених стопа на новчаном тржишту, тиме је рендита ефеката са утврђеном каматом смањена за 1.5% и просечна камата на тржишту капитала сведена од 8% на 6.5%. | Значи, да је овом политиком отвореног тржишта истовремено помогнуто влади и програму „органског“ снижења камате.

Овим успешним оживљењем тржишта капитала и порастом курсева државних папира на номиналу и преко ње отворено је ново питање, а то је конверзија државних зајмова, чиме ће се постићи знатне уштеде на камати. На једну општу конверзију немачка влада данас још не може помишљати, пошто за то нема сретстава. Али је ипак карактеристично, да је при крају 1933 године, влада направила први корак и отказала за 1 јули 1934 године 6% (раније 7%) зајам из 1929 године чији је курс већ прешао 100% и који, упркос извесним пореским повластицама и високе камате није дао повољне резултате. У питању је свега око 183 милиона марака. Влада је задржала право, да откуп по номинали изврши у готовини или заменом другим зајмовима од пре 1 јула 1934 године (ако ималац на то пристане). Овај отказни рок је први предвиђени термин тога зајма, а ако га држава сада не би искористила, морала би 1935 године провести за 10% годишњу амортизацију.

У вези са овим отказом преовлађује у немачкој штампи оптимизам и сматра се да ће влада врло брзо извршити нове конверзионе отказе, пре свега папира који носе скупу камату од 6% (4 зајма) и 5 и 5,/,% (2 зајма). Даље се предвиђа конверзија зајмсва јавно-правних тела у првом реду 7% приоритетне акције немачких државних железница, за чије је укамаћење држава преузела гаранцију. Каквим бе типом моћи бити замењени за конверзију отказани зајмови, зависиће од развоја прилика на тржишту капитала,

Прилике на новчаном тржишту и сада су врло по-