Narodno blagostanje

Страна 244

легијама, које су уживали племство, свештенство и занатлије. Она је укинула еснафе и прокламовала слободу рада, што је и данас основа француског законодавства о занатима. Еснафско уређење заснива се на начелу: ко има да има, ко нема да нема. Занати су се развили у градовима и кад су занатлије постале многобројније, они су се дочепали и политичке власти и искоришћавали потрошаче. Цене њихових производа утврђивала је власт, то јест они сами. Њихово старање је било углавном уперено на то, да се спречи отварање нових радња, односно појачање конкуренције. Лакше је камили проћи кроз иглене уши, но некадањем калфи да постане мајстором. Он је искоришћаван немилосрдно и као шегрт и као млађи калфа. А кад се приближавао моменат, да постане мајстором, стварани су услови које је немогућно било испунити. Угледно парче, које је имао да изради кандидат за мајстора, било је тако скупоцено, да би требао да га ради 5—10 година. Од чега ће живети такав кандидат» Старије су се калфе потуцале од немила до недрага. Чим је калфа почео да стари, приморан је био да иде из једног места у друго, јер га нигде нису дуго трпели. То се је звало немачки „мапдеги“, од чега је постао израз „Ввандрок“, јако у употреби у нашим северним крајевима. Вандрокаш је човек, који путује из места у место.

На први поглед изгледа да је данашње еснафско уређење код нас блаже но што је било пре француске револуције. Тачно је, да је закон о радњама то желео. Он је пружио само заштиту занатлијама према т. зв. бесправним занатлијама. И на последња два збора као и на многобројним манифестацијама занатлија тражи се немилосрдно примењивање одредаба, у којима им се гарантује монопол према нелегалном занатлијству. Али према подмлатку закон о радњама није дао занатлијама никакав монопол. Међутим занатлије су га створиле виа факти. Данас је исто тако немогућно као пре 150 година, да калфа постане мајстором. Данас му се истина не смета у добијању мајсторске бурунтије, али се обављању заната стављају непребродиве финансијске препреке. Ту је праксу монопола према подмлатку лепо опртала и строго осудила „Политика“ у броју од 17 марта т.г. У чланку се каже да Коморе (занатске и остале) оптерећују привреднике у моменту, кад они почињу да привређују, дажбинама, које се не могу поднети. Да би један обућар постао самосталан занатлија мора претходно да положи на име разних такса 1.174 —– динара. Код овакве политике по себи се разуме да је све већи број „вандрокаша“, који у место да иду од једне калфенске ложе до друге, које их „хербергују“ по дан два, иду од куће до куће и траже својим занатом да зараде поштено свој хлеб. Зар има кога, ко би могао да казни таквог једног бедника, који нема могућности да отвори радњу, те „бесправно“ зарађује свој хлеб»

Ми смо далеко од тога да тражимо повратак ка либералистичкој економској политици. Она је одавна свршила. Нико не може затворити очи пред

Рачун Поштанске штедионице, Београд 51005,

Прима улоге на штедњу по најповољнијој камати, Врши све банкарске послове у земљи и иностранству, Издаје сефове под закуп,

ДАигло-езословечка т Прашка кре ли тик Њашке срилијал У БЕОГРАДУ — Пошхт. фах 17.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ___ Bb, 16

чињеницом, да је данас планска привреда, у најширем смислу речи, у пракси. Али је врло велика разлика између еснафског уређења и планске привреде. Док еснафско уређење ствара монопол у корист постојећих, дотле планска привреда иде даље, но што је ишао либерализам, она тражи да се сва-

„ком обезбеди рад. Најорганизованија планско-при-

вредна организација у свету, немачка, заснована је на Хитлеровој пароли, да сваки има право на рад. Док либерална доктрина прокламује слободу рада, т.ј. дужност заједнице да никоме не смета ко хоће да ради, дотле планска привреда прокламује дужност заједнице да сваком прибави могућност за рад.

Еснафско уређење је сталешко у смислу Средњега века. Сталешко уређење у модерном смислу обухвата све произвођаче без разлике. Еснафско уређење је давало монопол занатима према свима осталим неорганизованим потрошачима и произвођачима. Планско-привредна организација пак организује све и координира односе између појединих сталежа. Она искључује политику, о којој сањају наши еснафи, наиме, да се уступе сви потрошачи занатлијских производа на расположење ограниченог броја занатлија.

Наше би занатлије требале да погледају од себе и к себи. Наша се пољопривреда налази у великој кризи. Г. Деметровић рекао је приликом начелне дебате о буџету, да је главни узрок наше економске кризе ниске цене пољопривредних производа. Дијагноза је тачна. Ниске цене долазе од хиперпродукције. Логички би било, да сељаци устану са захтевом, да нико не сме да производи производе њиховог рада, ко није уведен у еснафски регистар. Насупрот томе наши сељаци мирно посматрају, како се цео свет бави пољопривредом. Пре 3—4 године код нас је била формална манија подизање скупоцених живинарника. И данас још велики број неземљорадничког света труди се, да буде сам свој лиферант пољопривредних производа. Ако је монопол за једнога, нека је монопол за све.

Најзад, најглавнија ствар у овом занатлијском покрету је, да је он културно скроз реакционаран, он хоће да врати нашу земљу од савршеније и следствено јевтиније техничке производње на примитивнију и скупљу. Он објављује рат трговцима и индустријалцима. Међутим, закон еволуције одавно је метнуо индустрију пред занате и срећа занатлија, што се истим темпом, којим се развија индустрија, развијају и занати. Никад неће моћи

да замени машина руку на целој линији. А још

мање је могућно да рука замени машину. што траже извесне занатлије.

Други, последњи чланак „Од картела до корпорација (сталежа)“, — „Сталеж“ — следи у идућем Opoly.

Телефон 23402. 23403, 23404, 23405, 23406.