Narodno blagostanje

4. август 1934,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 501

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

amar S MM

шкенезкним. |J bi: 28 0..C. doneli smo član“ čić „Problem sitnog novca”, u kome smo konstatovali da kod nas ima nekih vrsta novca isuvi: še, a drugih malo. Pedesetica i niklenog: novca ima mnogo. U desetcama i v:ada ogromna oskudica; njih još ima u ехопта Narodne banke, odakle ih banke i ostali mogu dobiti, ali će ı ona ubrzo ostati bez njih.

Povodom foga dob:o je naš urednik pismo sledeće sadržine: _

„Poš:ovani gospodine profesore,

Pročitavši vaš cenjeni članak o cskudici дезепса ! пасоmiianosti „glomaznih i neupotrebljiv h poča od 50 dinara” uzimam: slobodu .da se kao sitan treovac obrafim Vama i zamolim Vas da Vašim stručnim znanjem bar u mesto nas niže školovanih-ljudi budete dobri razraditi nekoliko redaka i o pofrebi šireg i opšteg uvođenja novčića od 0.25 dinara.

Danas kad je robi pa a cena i kad se is:a nmiože određivati na 0.25; 0.50; 0.75 itd. potrebno je apsolutno imati u opticaju доуо:јпо оуогс поуса.

Na našm pijacama оде je paprika po 20—30 komada za: 1 dinar, jednom siromahu dosta je da je kupi i za 0.25 kao i parče hleba, čija polovina i onako iznosi 1.25.

Druga je stvar što je kod naroda nesimpatično primljen današnji novac od !|+ dinara. To je usled toga što je iste veličine Као зкото komad od 1 i 10 dinara, pa se mora dobro zagledati Šia se prima a šta se daje. Uz to bar da nema recke sa strane, pa bi se pod pristima i u mraku osećao „lIrta'jče”.

Svi se mi sećamo i svakom beše simpatičan predratni srpski marjaš, pa bi se u formi ioga novčića moglo iskovati za današnju poirebu i pijacu 0.25 dinara, koji bi našao veliku prođu na s:tnom pazaru.

Opet o problemu sitnog novca

Vaš poštovatelj iz beogradske čaršije”. Mi rado objavljujemo gornje pismo, jer se slažemo sa potrebom iskivanja pogodnih vrs'a novca od 0.25 dinara iz razloga, što je kupovna moć dinara u zemlji ogromno porasla.

аи

Планска привреда или сна-

жна државна интервенција у Белгијиг

Смањење народног дохотка за неких 40% од почетка кризе до данас претставља за Белгију најважнији економски и политички проблем. Опадање спољне трговине тешко је погодило и ову сразмерно пренасељену земљу, која је и по својој економској структури и по традицији упућена на међународну размену добара. Са 35 милијарди франака у 1929 увоз је пао на 15 милијарди у 1933, а извоз са 32 на 14 милијарде франака. Индустријска производња опадала је нешто слабије (за 33%) него извоз (за 55%), али су и цене на велико јако пале (за 41%). Тешкоће су порасле због 350 хиљада незапослених и због сразмерно слабијег опадања цена на мало (пад износи око 19%). ·

„Стабилности новца не прети опасност, јер је белгијски франак покривен са неких 69%, а ни депресијација долара није Белгијској банци нанела никакав губитак, јер је на време заменила девизни део покрића златом. У току "1933 покриће је чак порасло за 680 милиона франака, док је' оптицај новчаница смањен за 1,1 милијарду. Почетком 1933 и државни буџет је уравнотежен. Летећих дугова према иностранству нема, али је укупни државни дуг од 57 милијарди, од којих долази 39,5 милијарди на консоли-

dvadeseticama .

довани дуг, доста тежак. Фискалне терете у износу од 12 милијарде (око 25% народног дохотка) осиромашена привреда тешко подноси, па је због опадања државних прихода и буџетска равнотежа поновно доведена у питање. (С друге стране знатан је и обим приватних дугова, па није чудо што су се иу Белгији појавили присталице девалвације и инфлације, али инфлационисте немају шанса, као што смо већ саопштити у броју од 23 јуна о. г., јер се влада г. Броквила одлучно противи сваком монетарном експериментисању. "Социјалисте траже етатизацију банкарства и кредита, саобраћаја и базичних индустрија које су већ удружене у снажне концерне, али је јавност приличво скептична у погледу целисходности и ефикасности сошијалистичког плана, иако они за извођење тог плана предвиђају чисто капиталистичке мере, као што је учешће државе као акционара у приватним предузећима.

Међутим, код свих је већ сазрело убеђење да су за оздрављење привреде потребне нове мере, па је и влада израдила свој програм. Како она у парламенту не располаже сигурном већином, која би јој према потреби одобравала све строге мере које ће се морати предузети, затражила је врло широка специјална овлашћења на пољу економске и финансијске политике. Пошто би после пада владе г. Броквила вероватно дошло до ванпарламентарне владе или би власт прешла у социјалистичке руке, чији је програм далеко радикалнији, скупштина је 20 о. м. дала тражена овлашћења и поред својих сумња у погледу мосућности извођења предвиђених мера. Са сигурношћу се може очекивати да ће и сенат прихватити закон о специјалним овлашћењима. Белгија стоји тако пред једним економским експериментом, чији ће резултати бити поучни за целу европску привреду.

Према поменутом закону о специјалним овлашћењима влада ће у току следећих 6 месеци путем обичних уредаба моћи да смањује не само државне издатке, већ и оне општина и департмана. Моћи ће да мења пореске стопе и закључује зајмове. Не постоји намера да се приступи принудној конверзији државног дуга, али се желе створити услови за извршење добровољне конверзије. У том циљу влада ће настојати да се снизи тржишна каматна стопа за све врсте кредита. У погледу приватних обавеза, нарочито хипотекарних, које су закључене пре кризе, влада намерава омогућити дужницима да успоставе нову равнотежу. Влада ће утицати и на проширење кредита, али ипак изгледа да неће вршити директну пресију на приватне заводе. Ради уређења „новчаног тржишта предвиђа се заштита штедиша и преуређење ефектних и робних берза, као и доношење новог закона о трговачким друштвима. На пољу производње државна интервенција биће још снажнија. Према владиној изјави, Белгија треба да остане извозничка земља, али мора редуцирати и вишак производње. Због тога ће влада у споразуму са већином заинтересованих дисциплиновати производњу и успоставити равнотежу између разних привредних грана. У том циљу приступиће се оснивању принудних картела који ће ограничити конкуренцију у земљи, а влада ће потражити и средства ради 34штите потрошача од монополских цена. Влада добија пуну слободу и за уређење царинских питања, а ради оживљења спољне трговине предвиђа се закључење нових трговинских уговора на бази реципроцитета и принудно стварање ризико фонда који ће служити покрићу губитака извозника.

Осим тога, наставиће се с обарањем цена робе и транс-

портних тарифа, али се не жели систематско обарање надница и чиновничких плата, осим у случајевима очиглед-