Narodno blagostanje

10. новембар 1934, |

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 121

политичким стремљењима и методама вођења привреде. Отуда се у овим извештајима поред кратких анализа при"вредног стања у свету много детаљније анализира развој прилика у појединим земљама, нарочито у онима четири ко_њунктурна центра. Друга карактеристика огледа се у несталности тенденције побољшања. С обзиром на развитак у С. А. Д. од кога се и данас могу очекивати највећи психолошки утицаји, од 1932 могу се констатовати три делимична таласа. Иако се у извештају нигде не напомиње ипак излави да су ови делимични таласи саставни делови једног великог коњунктурног таласа. Упоређењем стања извесних земаља види се, да овај талас има тенденцију пораста. Али удари, који исто тако могу довести и до пада, чине цели развитак несигурним. Због тога се у извештају "не говори о општим тенденцијама, већ о краткорочним "променама.

Трећи делимични талас, који се огледа у развоју индустрије од зиме 1933-34, а чији се пораст наставио и у пролеће ове године, од половине 1934 почиње да се колеба. Слабљење фактора оживљења у већини индустриских зе'маља наступило је последњих месеци у врло јакој мери. Међу овим земљама С. А. Д. доживеле су највећи пад и то због неизвесности државне коњунктурне политике, психолошког држања предузетника према владином програму, великих штрајкова и рђаве жетве. Али и у Енглеској, која је успела да постигне извесну консолидацију благодарећи „својој великој просторној привредној области, унутрашња коњунктура почиње да показује знаке слабљења због сужавања светско-привредних односа што се нарочито примећује код текстилне и угљарске индустрије. У Немачкој и Италији, где је држава преузела вођење приватне привреде, а кризу сузбија стварањем посла, производња, нарочито потрошних добара, опада због отежања увоза сировина. У колико ће бити могуће изравнање овога пада прелазом на скупљу производњу сурогата и на смањено радно време и радничке наднице тешко је предвидети. Природно, поред овога има још земаља и бранша у којима се показује побољшање. У сировинским земљама још увек се примећују тенденције побољшања. Стање у апграрним земљама условљено је исходом жетве. Док се у Југославији опажају симлтоми бољитка, у Румунији и Бугарској стање се погор-

шало услед рђаве жетве. Међу индустријским земљама Ја-

пан чини још увек изузетак и наставља своју империјалистичку индустријску експанзију. Економске успехе Јапан је постигао упркос политичких противмера од стране Енглеске и Холандије,

Слично развитку индустрије велике разлике постоје такође и у развоју тржишта новца и капитала. У англосаксонским земљама, северној Европи и Јапану влада велика ликвидност, док се у осталим земљама због великих потреба државе показује врло слаба приватна емисиона депатност. Трајна стагнација светске трговине још увек је највећа сметња привредном побољшању. То важи и за сировинске земље, код којих се насупрот повећању извова и стабилних цена, не опажа повећање увоза пошто су им девизе потребне за јачање покрића и за плаћање дугова. У осталом свету међународна трговина и даље опада, нарочито код земаља златнога блока, код којих због дефлационе политике коњунктура још увек слаби. Најбољи пример дејства опадања светске трговине је Немачка, где до скоро ванемарено питање извоза почиње да доводи у опасност целокупно унутрашње коњунктурно оживљење. Политика клириншких уговора није могла да реши питање извоза, јер је са изједначењем трговинских биланса са појединим земљама следовало ишчезавање извозног вишка у Европи.

При садањем положају, у коме тенденције опадања бивају све јаче од оних пораста, за даљи развој у току зиме може се очекивати даље опадање коњунктуре. Ово опадање не би морало да наступи ако би од Сједињених Америчких Држава дошли повољни утицаји на светску привреду. Најповољнији услови за оживљење постоје у С. А. Д. Проблем кризе код њих није у платном билансу, као што је случај код других држава, већ органивациони и финансијски. Због тога постоји могућност коњунктурног побољшања независно од светске привреде. Ако би се избегле заоштрене социјалне борбе тј. успело да се изведе социјална реорганивација путем Њу Дила и ако би се форсираним кредитирањем још више заменила приватна иницијатива, тада би се могао очекивати повољан резултат.

Nedavno je naša dnevna i povremena štampa (,Politika”, „Privrednik”, „Zadružna njiva”) dala širi publicitet članku poznatog fizičara našega zemljaka g. d-r Mihaila Pupina, u kome preporučuje podizanje povrtarstva i voćarstva u našoj zemlji i industrije prerade ovih dveju grana, da bi na taj način naša zemlja postala najimućnija u Evropi, a naš seljak došao do para. G. Pupin daje sledeće obrazloženje:

Naš seljak ima hrane i stoke, ali nema ni prebijene pare, a zbog toga kubure i svi ostali. Svuda su pšenica, kukuruz, ovas i ječam jevfiiniji nego su ikad bili. Svi ti proizvodi mnogo su veći od svetske potrošnje. Stoga kuburi i amerikanski farmer, ali u mnogo manjoj meri, voćari i baštovani Kalifornije, Floride i ostalih južnih krajeva S.A.D. Njihovo voće i povrće uvek nađe mušterije i dobru cenu, i džepovi su im puni para, dok farmeri propadaju sa praznim džepovima, a ambarima punim pšenice i kukuruza. Ono što Amerikanci ne potroše, to se brzo proda u Evropi. Ova ogromna industrija napreduje i u ovim kritičnim vremenima i održava blagostanje u pomenutim krajevima S.A.D. Slično blagostanje bi se moglo razviti i u Jugoslaviji, kada bi ona naučila od Amerike da pored obične zemljoradnje stvori industriju voća i povrća. Za to postoje prirodni uslovi. Jugoslavija sa svojom baštenskom kulturom treba da zauzme ono mesto u Evropi, koje Kalifornija i Florida imaju u S.A.D. Uveren sam da veliki deo evropskih naroda čeka na jugoslovensko voće ı povrće. Kad bi se n.pr. narod u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Švedskoj, Norveškoj i Engleskoj upoznao sa voćem i povrćem kakvo se može odgajiti u Jugoslaviji, onda bi se ti narodi koristili našim proizvodima, kao Amerikanci kalitornijskim.

Stvaranjem baštenske industrije rešio bi se najveći jugoslovenski ekonomski problem. To bi se postigio širokom propagandom, nastavom u školi, stvaranjem oglednih stanica i zadružnom proizvodnjom.

Gest gospodina Pupina je izazvan njegovim velikim rodoljubljem i u želji da se time pomogne našoj zemlji. Ekonomskopolitički posmatran on nije opravdan. Gornje njegovo gledište prihvatili su već pre njega svi oni, koji su hteli naći izlaz iz hiperprodukcije žita i stoke, kao i industrijske zemlje radi ublaženja nezaposlenosti. I stoga što su svi ovi u zabludi mi ćemo izneti naše gledište, koje je suprotno njihovom, potkrepljujući ga konkretnim činjenicama.

Mi smo u broju 10 i 31 o. g. pišući o voću, kazali da će i kod njega nastupiti hiperprodukcija kad dođe do izražaja proizvodnja voća, koja se danas forsira u celom svetu, pa i u zemljama kod kojih su uslovi vrlo nepovoljni. To je već slučaj sa povrćem.

Možda se i moglo pre 20—30 godina govoriti o povoljnim izgledima za proizvodnju povrća u onim zemljama, koje su imale prirodni monopol proizvodnje. Međutim to danas nije slučaj. Blagodareći staklenim toplim lejama, biljnoj selekciji i