Narodno blagostanje

Страна 88 | | А

sebe i to kasno. Jednovremeno. je interevenisao. i državni fond prodajom dolarskih novčanica. Ove mere su polisle kurs m blizinu gornje zlatne tačke, ali normalno. stanje nije јо5 роstignuto, i ako bi arbitraža imala vremena: do 4 februara kada se objavljuje rešenje Vrhovnog suda. Za sada kurs se živo kreće iznad gornje zlatne tačke. Državni fomdi obustavio je intervencije, jer mu je, kao što se sad videlo, jedini zadatak da održava paritet prema funti.

Ноза dolara međutim, protegla se i na englesku пат, kolja tačno prati njegovo kretanje. Arbitraža ide u prvom redu na. teret francuskih zlatnih stokova, koji se za sada popunjavaju iz Belgije i Švajcarske. Ceo razvitak, koji je uznemirio međunarodno idevizno Tržište, dokazuje veliku potrebu konačne zakonske stabilizacije dolara.

Већ неколико месеци, нарочи-

Највеће повлашћење и то од закључења трговинског компензација у америчкој уговора са Кубом и другим

трговинској политици · аграрним државама, у Сједипене ша њеним Америчким државама води се борба око новог правца трговинске политике. Уговор са Кубом, о коме смо писали у бр. 39 (1934 год.) и они са осталим државама закључени су на бази реципроцитета. У програму је било да се овакви уговори закључе и са већим бројем европских индустријских држава, Али, како је сукоб у гледиштима на нови правац трговинске политике узимао све веће размере и имао за последицу размимоилажења и у самој влади, то су преговори са индустријским европским државама стално одлагани, а сви покушаји за закључење компензационих споразума пропали су. Борба се углавном води између гледишта министра спољних послова Хела и индустријских кругова с једне и министра пољопривреде Волеса и парламентарних претставника аграрних крајева с друге стране.

Хел стоји на гледишту безусловног одржања клаузуле највећег повлашћења и противан је компензационим и контингентним уговорима, који могу користити, искључиво трговини сировинама и животним намирницама. Индустрија због велике специјализације од оваквог трговинско-подитичког система имала би само штете, јер она не располаже погодним објектима за! овакву врсту уговора. Извоз инду"стријских производа морао би безусловно и даље опадати, те би то имало за последицу повећање незапослености и смањење националног дохотка од ове привредне гране. Други разлог за одбацивање овог трговинско-политичког система лежи у нтересима Америке као поверилачке земље. Ако би н. пр. јужно-америчке земље успеле да са европским земљама закључе преференцијалне уговоре у корист њихових замрзнутих потраживања, то би имало за последицу оштећење америчких интереса, јер њени аграрни производи у томе случају не би могли да конкуришу јужноамеричким што је, међутим, могуће под режимом клаузуле пајвећег повлашћења. Отуда су С.А.Д. биле противу енглеско-аргентинског преференцијалног споразума, који је сматран као дискриминација америчких поверилачких интереса. С обзиром на многострукост америчких привредних интереса у свету у погледу извоза робе и инвестиција капитала, сваки преференцијални уговор земаља, које припадају сфери ових интереса, претставља за њу штету, која би била искључена под режимом клаузуле највећег повлашћења, За ово гледиште изјаснила се и америчка организација извозника, као и она индустријалаца. Оно је, најзад, добило потврду и документовано образложење у извештају о међународним економским односима, који је израдио Савет за научна истраживања у коме се, поред осталих, налаве ректор чикашког универзитета Роберт Хучинс, по-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Бр. 6

знати научници Ирвинг Фишер и Спрег, банкари Џемс Варбург и Бењамин Андерсон итд. Извештај полази од чињенице, да спољну политику треба подчинити спољно-трговинској политици. То би требало, поред осталога, да има за последицу одређивање усељеничке квоте за земље далеког Истока, приступање С. А. Д. Међународном бироу рада и Друштву народа, укидање Џонсоновог закона по коме само оне земље могу добити кредит, које редовно отплаћују своје дугове итд, У другом делу извештај проучава положај Америке ако поверилачке земље. Прво се констатује, да ће се инвестиционе могућности у С. А.Д. у будућности стално смањивати. А како ће каматна стопа и даље падати то ће С. А. Д. бити принуђене да извозе капитал. У вези с тим оне морају водити такву политику, која ће дужничким земљама омогућити нормално вршење службе дугова, а то је могуће укидањем свих трговинско-политичких мера, које су спречавале увоз, а извозу нису ништа користиле. Реципрочни трговински уговори такође се не могу сматрати погодним за повећање извоза, односно увоза, пошто билатерални споразуми не доприносе повећању међународне трговине, већ само мењању правца кретања. Уместо тога овоме најбоље може служити режим безусловне примене клаузуле највећег повлашћења, који је једини у стању да допринесе повећању извоза односно увоза. Да би се омогућила нова спољно-трговинска политика треба безусловно укинути сва овлашћења о ограничавању увоза, која садржи закон о Нири. Смањење царина имало би обухватити следеће производе: који не конкуришу америчким; који се у претежном делу, према укупној потрошњи, увозе; који садрже велику количину рада; минералне у којима Америка оскудева; сезонске покварљиве производе. Исто тако предлаже се смањење и свих фискалних царина, као и оних са ниским стопама, У колико би се, с обзиром на структурелне промене у привреди, јавила потреба за увођењем контингената ови би требало да буду екопанзивни, а никако рестриктивни. Друго гледиште, које заступају министар пољопривреде Волес и парламентарни претставници фармера сасвим је супротно овоме. Оно резултира из тежње, да се трговинска политика прилагоди планској аграрној политици. Ово гледиште полази од чињенице, да се прилагођавање пољопривредне производње стварним потребама може извести једино под режимом компензационих трговинских уговора, који треба да обезбеде пласирање извозних вишкова. Величина аграрне производње, на тај начин, зависила би од обезбеђења пласмана. У противном, ако могућности овога не би биле познате, било би илузорно свако планирање у области производње памука, житарица итд. Трговинска политика, дакле, треба да послужи успешном спровођењу контроле засејане површине. Систем реципрочних трговинских уговора не би могао у потпуности да задовољи ову тежњу, те се он има сматрати прелазним ка режиму компензационих споразума, који, са гледишта интереса пољопривреде, претставља најидеалнију форму спољне трговине.

Које ће од ова два гледишта победити у дефинитивном одређивању правца трговинске политике С. А. Д. за сада је тешко рећи. Рузвелт се, из тактичких разлога, није определио ни за једно од ових гледишта и у најновијим посланицама Конгресу, о чему смо писали у бр. 5, није се ни једном речи дотакао проблема трговинске политике знајући унапред, да би ово, као и валутно питање, изазвало низ противпредлога и нове сукобе. Опредељење у трговинској постало је исто толико тешко као и у валутној политици. Из чисто политичких разлога Рузвелту би данас било тешко да се определи било за једно, било за друго гледиште. До сада је Америци успело (да без већих тешкоћа закључи нове трговинске уговоре са већим бројем средњо и