Narodno blagostanje

15 јуни 1935. НАРОДНО наполеондор коштао 105— франака, златан долар 26.50, а соверен 30 франака.

Али златна полуга данас кошта у Француској толико исто колико је коштала, кад је доне-

БЛАГОСТАЊЕ

Страна 389

сен закон о стабилизацији франка. Њена цена је тачно израчуната на бази законског паритета француског франка од 65.5 милиграма на 900/1000 финоће.

IV Енглеска прима злато против своје воље

По класичној дефиницији златно важење се састоји у томе да се новчанице у свако доба замењују за злато. Француски франак је данас поред швајцарског и холандске форинте једино златно важење. Белгијски франак се убраја такође у златна важења, али с једним ограничењем, наиме да злато може извести само белгијска Народна банка. На супрот томе су фунта стерлинга и северо-американски долар, валуте у које се највише бежи из француског франка, чисто папирне валуте и уз то врло лабилне. Код долара постоји могућност свакога часа да буде девалвиран још за 10% своје првобитне вредности, а за фунту се зна да по интенцијама енглеске владе она може да падне, а никако да скочи. Ми смо сведоци данас једног необичног појава, да свет у маси напушта“ чисто златно важење, да би побегао у папирне и скроз лабилне валуте. MH поред тога свет мирно препричава, као што рекосмо, да данас Лондон, односно фунта стерлинга одређује вредност француском франку. До данас није било случаја да папирна валута постане мерило за вредност златне новчане јединице.

Сви су ти појави делом илузија, а делом резултат извесних скроз ненормалних догађаја, који не могу дуго трајати.

Пред крај маја и првих дана јуна било је тако силно бегство из: француског франка, да је било потпуно искључено, да мале земље могу да прихвате све понуђене износе франка, чека на Париз, односно злата. Холандија, Швајцарска и Белгија морале би ући у силну инфлацију кад би прихватиле; све. понуђене француске франке. Ако би: дакле имаоци франка појурили у три златне валуте, настало би одиста стропоштавање франдуског франка односно злата — свакако 34 извесно време, док би светско тржиште могло да свари ту златну лаву која је кључала из француског вулкана. Али не лежи дезинтересовање ималаца француског франка према белгијском, швајцарском и холандској форинти у мајушности њихових релација, већ у неповерењу према њима. Белгија је добила неколико стотина милиона белгијских франака злата, али то је белгијски капитал који се враћа дома. Међутим баш за време кризе француског франка трајао је одлив злата из Швајцарске и из Холандије. Из овога се изводи закључак, да постоји извесна заједница ових трију валута. Њу је лако погодити: то је страх од девалвације. Из тога се изводи даљи закључак, који је иначе и из других чињеница добро познат, наиме, да бекство из француског франка не долази због тога што се свет боји да Францу“ ска неће моћи да га одржи већ из уверења, да ће победити девалвациона струја под притиском иностранства и у земљи.

Може се мислити колико је дубоког корена ухватило то уверење, кад је свет бежао из валуте за коју се у свако доба могло добити. злато, у ва-

луте за које се никад не може добити злато, бар не по утврђеној релацији, и примио све ризике од нестабилности фунте и долара.

Северна Америка је добила нешто злата француског. Али су ти износи незнатни према огромној суми од скоро 10 милијарди франака, колико је Француска банка изгубила од почетка априла о. г. Било је дана — на пример 1 јуна т: Г. — кад је Француска банка издала милијарду и 100 милиона франака у злату. Да се злато не издаје на кантар, идасеу место новчаница не примају чекови, персонал Француске банке не би могао да савлада тај посао за један дан. Енглеска је дакле у ствари примила, како она каже, главни терет бекства злата из Француске. Али одмах да додамо да је то мањим делом било у облику злата, а већим делом у облику папира. Продавао се чек Париз за чек Лондон, тј. замењивала се француска новчаница за енглеску новчаницу која је полагана код банака. Управо може се рећи да је мањи део злата, изишавши из Француске банке, отишао у иностранство, а већи остао у земљи. Иако се у доба кризе помишљало на могућност забране извоза, ипак је главни узрок бекства, наиме страх од девалвације, чинио да је свет затварао злато по сефовима и код куће, да би одмах после извршене девалвације то злато вратио у Француску банку, наравно по новом паритету, по коме би имаоци франка добили за толико више, за колико би била извршена девалвација.

Енглеској свакако да није био пријатан прилив злата ни тражња за њезиним новчаницама. „Народно Благостање" је неколико пута упозорава“ ло нато, да Енглеска данас неће ни у којој форми златно важење, па чак и онда кад буде пристала на стабилизацију валута. Није искључена могућност, да би Енглеска сутра пристала да стабилизира фунту према француском франку и долару, али ни у том случају не би хтела да чује о златном важењу. Енглеска мрзи злато. Због тога њој није било ни најмање пријатно, кад се за кратко време био тзв. девизни регулациони фонд насисао злата из Француске.

Истина лаик би на то приметио, да Енглеска није морала да прими злато, бар не Регулациони фонд. То је гледиште погрешно. Оно што је Енглеска морала да ради у смислу њезине девизне политике, то је да купује све понуђене чекове. Јер ако не би то урадила, онда је постојала опасност, — по енглеском схватању — да фунта стерлинга, која је већ била отерала до 19:85.) Оде на 80 франака. Пошто је француски франак златна валута, тј. злато, то би значило да би скок фунте значио њено побољшање према злату, а Енглеска никако то не жели. Ето, на тај начин је дошло до те оригиналне ситуације, да Енглеска утврђује курс француском франку.Она је у ствари утврђивала курс фунте према злату, и спречавала да не скочи фунта према злату, али како је енглеска валута данас још увек од огромног