Narodno blagostanje

Страна 840 НАРОДНО

лружни савез, међутим, заступа друго становиште, по коме би управник улазио у управни одбор.

Нама се чини да је ово друго гледиште исправније. Задруга је правно лице и мора да има свој управни орган. У прво доба развића тога правног лица, кад је обим посла био врло мали, управну функцију вршили су управни одбори који се образују из задругара. Са развићем послова показује се гостински карактер функције појединих чланова управног одбора недовољан, које с обзиром на време којим располажу, а које због недостатка техничке спреме, те се почело прибегавати намештеницима. Намештеници су били

БЛАГОСТАЊЕ Бр, 53

органи управног одбора и њему су одговарали, и то не по принципима задружним, већ по онима општег права о намештеницима. Када је временом сав посао прешао у руке намештеника, управни одбор је дошао у тежак положај да одговара за ствари које није учинио, а намештеници у завидан положај да не одговарају по законима одговорности код задруге. Излаз из тога поставила је давно доктрина о правним лицима у виду захтева да стварни управљачи правним лицем буду пре свега чланови управног одбора. Према томе је увлачење управника у чланство управног 0 императив здравог функционисања задруге.

a Ba BB.

а

Iz uredništva

KAKO SE MOŽE POSTIĆI POVEĆANJE RADNIČKIH NADNICA

I MINIMALNA NADNICA U PROŠLOSTI

U članku „Može li se ofkioniti sukob između rada i kapitala minimalnom nadnicom” (br. 50) mi smo prikazali razvoj zakonodavstva o minimalnim nadnicama u drugim zemljama ističući da nam ono ne može poslužiti za primer. To ne znači da smo se mi načelno izjasnili protivu minimalnih nadnica. Puno je razloga zbog kojih se ovakva jedna mera kod nas ne bi mogla sprovesti.

Posle rata, u celom svetu primećuje se veće interesoуапје ха socijalne stvari. Ovaj preokret u javnom mišljenju, „Које je sve veću pažnju ukazivalo slabijima i naročito radnicima, našao je izražaja i u praksi socijalne politike, u znatnomi proširenju socijalnog zakonodavstva i izgrađivanju raznih ustanova. I kod nas je u tome pogledu učinjen veliki napredak, ali -„doSadanji rezultati ne opravdavaju nadu da bi se zakonodavstvo о minimalnim nadnicama moglo glatko i bez teškoća sprovoditi. Ako posmatramo problem i sa istorijskog gledišta, mi "ето. _prešli etapu u kojoj bi pitanje minimalnih nadnica za nas bilo aktuelno. To je bio period u kome se država odlučivala : uglavnom prema interesima poslodavaca, koji je u Evropi itrajao sve do konca XVIII v. U prošlom veku, međutim, u ovom pogledu došlo je do preokreta. Država se sve više počela ispoljavati kao zaštitnik interesa radnika. Pa i pored toga ne bi se moglo pretpostaviti uspešno funkcionisanje zakonodavsiva o minimalnim nadnicama, jer bi ono, kao što smo rekli u prošlome članku, bilo novi izvor sukoba između rada i kapitala. Sigurno je da bi se ono pre svega iskoristilo za utvrđivanje maksimalnih nadnica. O tome ima veliki broj primera u svima dosadanjim pokušajima rešavanja nadnica na ovaj ili sličan način. To je naročito bio slučaj u vreme suspendovanja koalicionog prava. I u ovom, kao i u periodu slobodne koalicije i kolektivnog ugo-

vora preduzimane su razne mere za regulisanje radnih odnosa.

i u korist radnika. Ali gdegod radnička organizacija nije bila znatnije razvijena i cde kod državne uprave nije bilo većeg. interesa za socijalna pitanja — zaštitne mere nisu imale većeg uspeha i često su ostajale uopšte bez primene.

Kada je proklamovana sloboda koalicije i štraika, radnicima je data mogućnost za zaštitu njihovih interesa. Pri tome oni su se služili dvama najvažnijim sreftstvima: kolektivnim ugovorom i štrajkom.

Obično navalom ženske i dečje radne snage nastupalo je obaranje nadnica u jačoj meri. Tada se država javljala хаštitnim merama, ali ne regulisavanjem nadnica, već pojevtinjavanjem troškova života, sprečavanjem uposljavanja dece ispod izvesnog broja godina i staranjem o njihovom stručnom obrazovanju itd.

U koliko su pojedine zemlje i pristupale određivanju radničkih nadnica, najviše u formi intervencije naročitih državnih organa ili paritetnih komisija i sudova, svuda se radilo o iznalaženju granice ispod koje nadnice nisu smele silaziti. Međutim, pokažalo se da je tako utvrđena granična nadnica ubrzo od većine poslodavaca pretvorena u maksimalnu. Na taj način nadnica manje zaštićenih radnika, koja je u najviše slučajeva služila kao povod za regulisanje nadnice, padala je još niže. Pokušaji države da to spreči, često su ostajali bez uspeha, ali su

redovno bili skopčani sa novim opterećenjem državnog budžeta..

Iz gornjih izlaganja nameće se zaključak da bilo minimalne nadnice bilo ostale zaštitne mere mogu imati uspeha samo u tome slučaju ako iza njih stoje jake radničke organizacije. ıl ODNOS RADNIČKE ORGANIZACIJE I NADNICE U NAŠOJ] ZEMLJI

Uticaj radničke koalicije na nadnice i uslove rada u na-– šoj zemlji najefikasniji je bio prvih godina posle rata. Radnici su:uspevali u to vreme da obezbede najviše moguće nadnice i najpovoljnije uslove rada. Pored organizacije tome je doprinosilo i stanje na tržištu rada u to vreme. Tražnja se povećavala i stalno je prevazilazila ponudu. Poslodavci su pristajali na koiektivne ugovore težeći da time obezbede potrebnu radnu snagu.

Drugi period karakteriše se ograničavanjem koalicionog prava i slabljenjem uticaja radnika na nadnice i uslove rada. U ovome periodu, koji traje sve do današnjih dana, radnici su skoro potpuno izgubili ovaj uticaj. Pravo najefikasnije odbrane

i zaštite nije moglo da se iskoristi. Dok je u prvom periodu godišnje vođeno po nekoliko stotina štrajkova u kojima je uče=

stvovalo desetine h:ijada radnika, sada je broj tarifskih pokreta .

sveden na naimanju meru (1925 g. 44. 1926 1928 go. 44, narednih godina mnogo manje).

U takvoj situaciji nastupilo je, naročito prvih godina ograničenja koalicionos prava i opadanja štrajkova, jače smanjivanje radničkih nadnica i pogoršavanje uslova rada. 1929 g. realna nadnica dostigla je najnižu tačku. Narednih godina, sa

о. 46, 1927 g

pojavom krize, nastupa preokret. Nominalne nadnice i dalje pa-

daju, ali se, usled jačeg pada troškova života, povećavaju ге-'