Narodno blagostanje

Страна 90

У ствари, једно лице се ставља у службу отпштепривредних интереса у оном моменту кад постаје предузи"мач, Инвестирањем овог ликвидног капитала у машине, зграде, сировине, једном речи у организацију производње, он се одриче свих оних личних прохтева које би могао оним "новцем задовољити. У томе је управо главна разлика између прентијера, који из комодитета троши ренту свога капитала, ји предузимача, који инвестирањем свога капитала преузима сна себе низ брига и обавеза, пуних ризика да не изгуби чи(таву ону материјалну подлогу, којом је располагао.

= | Јер инвестирањем капитала у индустрију цигле, на пр., тредузимач се нераздвојно везао с том делатношћу, иако ова нема никакве везе с његовим потребама. Он је управо заробљен од привреде, као живог органа сваког друштва, јер мора да ради на остварењу оног циља, који је, истина, сам изабрао, али на основу услова датих му од саме привреде.

Оно, што је при том нарочито интересантно, је чињевица да предузимач, пошто је већ предузео инвестиције, не може стати на пола пута и својим држањем откавати привреди службу оним циљевима, на које се самим инвестирањем обавезао. Јер је њему означен пут, који у најмању руку значи апсолутно покоравање оштепривредним захтевима. Не употребљује ли он, на пр., своје фабрике за производњу којој су намењене, његов капитал постаје мртвим гвожђем, празним зидинама, које не вреде ни разломак од оног, што је инвестирао, Могућност добијања еквивалента вредности путем продаје постоји за предузимача само ако прода своје предузеће у пуном погону са равгранатим везама међу муштеријама и кредитом подузећа, који се постиже само стварним резултатима.

За предузимача постоји могућност и постепеног ликвидирања инвестираног капитала, наиме, уновчавањем резултата продукције предузећа. Не враћа ли он те суме у предузеће, он постепено може да дође опет на оно место, у ком је био пре инвестиције, Али то је данас— а и раније је било — само једна теоријска могућност. Иначе, редован је пут да се капитал стално враћа у предузеће, било у OGлику набавки сировина, одн. плаћања радничких надница, било обнављањем амортизованих машина, или проширењем предузећа, што је једна од најредовнијих појава у нашем привредном систему.

У читавој овој делатности предузимач наступа само као делегат друштва, коме су поверене одређене организационе мисије у интересу читавог друштва. У овој функцији ми можемо да га видимо како у либерално-капиталистичком тако и у социјалистичком систему. Јер је свима привредним системима својствено да имају своје органиваторе, т. |, своје носиоце, којима су поверене водеће дужности у читавој делатности привреде. Иначе фактичне разлике у односу на саму супстанцу подузећа нема у оба ова система. Капиталистички поредак даје, истина, предувимачу право да производна добра третира као „своја“, али, с обзиром на већ описани општедруштвени карактер инвестираног капитала, сн нема ништа од тога, сем право да он, или неко други, кога он хоће, води то предузеће, И тај начин одабирања предузимача у једном и другом систему управе је једна од главних разлика између њих. Право својине, из којег се углавном и вуче право располагања у капиталистичком систему, главни је услов за постанак предузимача, Али, да је и овде могуће да се исти положај постигне искључиво на основу способности за вођство, карактеристичних за одабирање у социјалистичком систему, показују бројни случајеви са постанком предузимача, нарочито у Америци.

Тек сада долазимо на својствено капиталистичком систему, на приватно, насупрот изложеним општепривредним интересима, којима предузимач служи, То је профит. Као вишак, који предузимамчу остаје по одбитку свих продукци-

| НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 6

оних трошкова и његове властите наднице, предузимачка добит спада у ону категорију предузимачких елемената, којима се, бар за први моменат, не може оспорити приватни карактер. Ако се она употреби за покриће личних потреба предузимача, одн. у т. зв. конзумне сврхе, остаје тиме дефинитивно у приватној предузимачевој сфери. Употреби ли је пак као нови капитал, профит доживљује судбину супстанце капитала из које је произашао, наиме служи опште привредним интересима друштва.

Као што видимо, ни предузимачка добит, која је многим писцима послужила да предузимачу даду онако пезахвално место у друштвеном животу, не може се без даљега бацити само у сферу искључиво приватне привреде. Али још значајније од тога је категорисање предузимачке добити, као јединог разлога постојања предузимача уопште, како се труди, на пр., Маркс у своме „Капиталу“ да докаже. Она је у ствари, као камата и земљишна рента, само израз функционисања друштвеног система заснованог на приватној својини, који привредним субјектима пружа специјалнунаграду за њихову привредну делатност. Схваћена тако у функционалном односу према самом привредном поретку, предузимачка добит служи само као мамац за ону величанствену мобилизацију свих привредних снага, како је капитализам то омогућио,

Профит је дакле важан за мотивацију предузимачке делатности у нашем систему, али не и неопходан саставни део појма предузимача уопште. Већ сама могућност постојања предузимача у једном систему, који не познаје профита, довољан је доказ за његово споредно значење. Али и у нашем друштвеном поретку писци с правом наводе поред профита и друге мотиве предузимачке делатности, Ту се убраја жеља за успехом, тежња за утицајем, или шта више, неко уживање у предузимачкој делатности, као таквој, све мотиви који су били својствени највећим предузимачима света. Ко не спори могућност постојања ових нематеријалних момената у политичком или културном раду, нема разлога да од тог изузима економску делатност.

Али у познатој нам литератури нисмо могли, у вези с мотивима предузимачке делатности, наићи и на борбу сваког предузећа. за самоодржање, која апсолутно не спада у приватно-привредну сферу предузимача. Већ је напред било говора о оној фаталној везаности предузимача са његовим предузећем, која га сили не само да предузме све мере за његово правилно функционисање, него и да се побрине за његово прилагођавање свим променама, што их један изванредно живахан привредни процес може да има. У тој борби предузећа за властиту егзистенцију профит игра значајну улогу, јер придоноси његовом учвршћењу T. |. јачању отпора против свих опасности конкуренције, привредних депресија и других момената. Али исто толико томе служи и онај рационални дух, толико својствен модерној привреди, који предузимача стално тера на проналажење нових мера за постизање извесног прогреса према конкурентима.

То су моменти, који се поуздано могу убројати у општепривредне елементе предузимачке делатности. Друго је питање могућих претеривања у конкретним случајевима, у овом или оном правцу, који не морају да стоје у сагласности са општепривредним интересима. Кад, на пр. предузимач проводи у свом предузећу мере рационализације, које O за последицу отпуштање великог броја радника, иако

е већ број незапослених велик до несношљивости, онда пре-

i i диач долази у сукоб са општепривредним интересима

за вољу осигурања егзистенције свога властитог подузећа. Само, да је то кратковида политика, која се реаги-

· рањем народне привреде свети сваком предузимачу, то су

немачки привредници, нарочито после рата, добро искусили. Циљ | овој студији да покаже, где има да започне