Narodno blagostanje
25. јануар 1936,
В. Бајкић
НАД ОДРОМ
Енглеско парламентарно правило гласи да вла“ далац не влада, већ народ преко парламента. Међутим, мало је владалаца, о којима је тако много писано са политичке тачке гледишта и о њиховом утицају на ток државних послова, као што је то случај са Викторијом, Едуардом VII и Ђорђем У. Та противречност долази од буквалног тумачења формуле да Краљ не влада. Дабоме да он не влада, нити има права на то. Али данас, кад се од сваког грађанина тражи да брине о народним пословима, не може се замислити владар, који би се занимао свачим другим, само не државним пословима. Сви владаоци утичу на ток државних послова. Цело је питање метода тог утицаја и мотива. Утицај не сме да се врши у виду притиска, већ само сугестије и дискусије. А мотив мора бити само очигледно добро народа. Нема те владе, ма колика била њезина већина, која би могла да се оглуши о образложене сугестије Круне. За то Круни није потребно право, основа је морална. Влада још увек има последњу реч, наравно ако на изборима, који би се приредили у случају неслагања са владаоцем, добије поново већину. Уосталом и ђаво зна шта је право, иако га не ради. Сваки човек може да оцени да ли су Крунине сугестије умесне или не, па утолико пре једна влада.
Нема земље у којој би био толико користан утицај Круне на ток државних ствари, као што је случај с Енглеском. Она је једна од ретких европ-
"ских држава, која је без револуције прешла из аграрно-феудалног — а овај је био тамо најбруталнији, — прво у грађанско-конзервативни, а затим у демократско-социјални режим. Док су француски краљеви после покорења властеле узели у своје руке сву власт и преко племства које су направили својим оруђем, владали апсолутистички (док се није народ побунио), дотле су краљеви Енглеске већ у 13 веку почели да пружају руку долазећем грађанском реду против властеле. Уставна права која је властела себи извојевала, прешла су на грађане, а доцније на цео народ.
Крајем 18 века појављује се индустрија у Енглеској — прво у облику мануфактуре. Ова је бацила радништво у положај сличан ономе сељака
за време феудализма. Немилосрдно се злоупотреб-
љавају деца и жене, а број часова дневнога рада је
неограничен. То је изазвало покрет незадовољства.
међу радницима који је почетком 19 века узео ве-
лике размере под именом чартизма (који је у ства-:
ри био једна врста социјализма). Поводом тога покрета казао је Карлајл да у Рада о живе ЛЕ нације које се не трпе.
Услед врло високе цене вуне, коју је плаћала нагло напредујућа индустрија, њиве су се претвориле у пашњаке. Свет је са села одлазио у град на рад, у индустрију. Тиме с једне стране расте број радничког становништва, а с друге стране животни стандард постаје све нижи због тога што Енглеска постаје увозница жита. Властела, „лендлордс",
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 51
КРАЉА ЂОРЂА У
даве сада радништво високим ценама жита. Радништво пада у маказе безобзирне индустрије и немилосрдних лендслордова. То стање изазива покрет у грађанству, које је такође било погођено високим царинама на жито. Развија се жив покрет против царина на жито који уноси велико узбуђење у јавно мњење и ствара извесну врсту унутрашње кризе у Енглеској. Излаз из ове ситуације ствара Круна. Под њезиним сугестијама влада лорда Биконсфилда, састављена од аграрних лордова, у које се убраја и сам претседник владе, укида 1843 године царине на жито. То је поставило темеље новог просперитета у Енглеској.
Али питање односа између радника и послодаваца још увек је отворено. После 50-годишњих пат-
· њи радници почињу да се помажу сами. (Органи-
а
зују се у синдикате (аде штопо), како би се то назвало данашњим именом, и почињу да преговарају на колективној бази са потпуно неорганизованим послодавцима. Раднички утицај јача. Они узимају маха над послодавцима. Ови апелују на државу, указују на револуционарни карактер радничког покрета. Али без успеха! На једној страни либерализам тадашњих влада, а на другој жеља Круне да се подржи новонаступајући раднички сталеж, учинили су да се целокупни раднички покрет сматрао за чисто приватну ствар радника и њихових односа према послодавцима. Колико је ту државничке мудрости, може се ценити по томе што још и данас има држава које сматрају да су радничке организације опасне по социјални поредак. То либерално држање енглеске владе учинило је да се енглеско радништво, апсорбовано својим дневним питањима, потпуно оглушило о социјалистички покрет.
Као што је Круна у 13 веку пружила руку грађанству, тако је у 19 веку прихватила долазеће радништво које данас чини већину енглеског становништва, заштитило га законодавством од послодаваца и тиме поново спречило појаву социјалне револуције.
Краљ Ђорђе је затекао потпуно консолидова-. но стање у Великој Британији, када је дошао на престо. Али је однос између метрополе и колонија и доминиона био још неконсолидован. Покрет за слободу, који се у Енглеској појавио пре 10 векова и постепено консолидовао демократију, није био ликвидиран у односима према колонијама и доминионима. Мако су они већ били добили врло велика права, још нису били задовољни. Краљ Ђорђе је стао на гледиште да се путем давања слободе људи најјаче везују за земљу. Тако је и било; доминиони су на крају постали према метрополи потпуно самостални; између њих и метрополе нема више никаквих веза сем Круне. Али се та веза показала јачом од свију уставноправних и војничких. Док су злогуци већ деценијама прорицали распад империје, дотле је ова била све јача. Јачају и | везе, засноване на доброј вољи и оданости према“ Круни. Као да је виша сила изазвала Светски ра и увукла Енглеску у исти, да би показала ДАЈЕ и!