Narodno blagostanje

Страна 56: НАРОДНО

Radništvo je posle toga nekoliko puta tražilo od vlade finansijsku pomoć rudarskim preduzećima, da bi se moglo sprovesti povišenje nadnica; međutim, vlada je to najodlučnije odbila. Ona se ograničava na izvesna poboljšanja organizacije "kojim bi se povećao zaista premali dobitak i stvorila osnova za povišice, Na taj način izvešće se najzad i pokušaj planske saradnje čije se zakonsko uvođenje već odavno sprema, ali je stalno omefano od strane individualističkih preduzetnika. U prvom redu radi se o centralizaciji prodaje; cene bi određivala sindikalna centrala, a prodaju bi vršilo 17 sindikata po pojedinim rudarskim područjima koji bi obuhvatali sve engleske rudnike. Pravo na eksploataciju rudnog blaga, izuzev naftu i plemenite metale, u Engleskoj pripada vlasniku zemljišta; ovo "pravo bi se otkupom prenelo isključivo na državu. Ovo je do sada stalno onemogućavao olipor vlasnika zemljišta. Prva reforma imala bi da otstrani konkurenciju u cenama i da poveća prihode. Drugom bi se skupe privatne otštete vlasnicima zemljišta zamenile jevtinijim đržavnim, što bi smanjilo izdatke. Ali svi ovi planovi zamišljeni su na dug rok i ne zadovoljavaju radnike koji hoće povišicu odmah.

Radnici su kod pregovora taktički u boljem položaju, jer sa njima su mase i vlada, a osim toga su odgađanjem štrajka dokazali da su svesni svoje odgovornosti. Preduzetnici su zato primorani da pošto poto dođu do većih cena koje bi im omogućile povišicu. Plinska, električna i hemijska industrija i privatni potrošači pristali su na povećanje cena za 150. .jer se boje da bi u slučaju štrajka morali plaćati još veće cene za inostran ugalj. Železnice | industrija pamuka, naprotiv, ne „pristaju na veće cene od sadašnjih. Još manje izgleda na povećanje cena uglju imaju preduzetnici u Južnom Uelsu i na Istoku koji rade za izvoz; a baš tu su nadnice najniže i najviše napa“dane. Da bi se uklonile razlike između pojedinih područja, preduzetnici predlažu osnivanje fonda za izjednačenje nadnica koji bi otprilike odgovarao sindikalnoj blagajni preduzetnika. Radnici, međufim, na to ne pristaju. |

Izgledi na povoljan ishod pregovora bili su vrlo loši i štrajk je, izgleda, bio neminovan; ali 13 o. m. nastupio je iz·nenada preokret. Pretsednik rudarskog sindikata Džons izjavio je da bi radnici pod izvesnim uslovima povukli svoj zahtev jednoobrazne povišice u celoj zemlji. Kao uslov oni postavlja?u osnivanje centralnog tela za vođenje pregovora o svima pitanjima nadnica i radnih odnosa. Osim toga traže izvesno povećanje ponuđene povišice u Južnom Uelsu. Na ovoj bazi radn:ci predlažu sporazum na pet godina koji bi celome rudarstvu omogućio nesmetano sprovođenje reformi i racionalizacije od “kojih će obe strane imati koristi.

Da li će ovi pomirljivi predlozi dovesti do sporazuma, 'uskoro će se videti.

И трећа криза француске владе у току садашњег заседања парламента, око Нове године, завршила се Лаваловом победом. _још крајем 1935 парламент је одобрио буџет. Тиме је срећно преброђена и криза франка која је почела још средином новембра. Избила је зато што је Финансијски одбор довео у. питање тешком муком скрпљену буџетску равнотежу; тада је Француска банка за неколико дана изгубила злата у вредности 6 милијарди франака (8%) и повисила дисконтну стопу са 3 на 6%. После Нове године је ова стопа опет снижена, по чему се јасно види да је настало побољшање.

Међутим, опасно би било закључити из тога да су сада уклоњене све тешкоће и да се не треба више бојати ва стабилност франка. У самој Француској опште је миш-

Прогноза курса француског франка

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 4

љење да је ово побољшање само кратак одмор, и да ће се после неколико недеља опет појавити старе тешкоће и нове бриге за валуту и владу.

Постоје углавном три опасности које спречавају 0здрављење француске привреде без чега нема трајне стабилизације франка. На првом месту долази унутрашњи државни дуг који претставља превелик терет за новчано тржиште и тржиште капитала; његова служба камата која износи 17,6 милијарди франака, заузима сувише места у буџету. То онемогућује ново задуживање ради набавке средстава за активну коњунктурну политику. Упоређење резултата "последње финансијске године и састава новога буџета показује да је искључено да би влада могла изићи на крај без нових кредита. Према новембарском финансијском извештају очекује се да ће буџет који је у јуну још једном изравнат, ипак донети дефицит од 2 милијарде франака. Без обзира на то што је по томе искуству и ново изравнање буџета само теоријског значаја, у новој финансијској години постоје велике иако неодређене потребе за кредитом. Изравнат је само редовни буџет; међутим, поред њега, постоји и ванредан који предвиђа издатке у висини 6,2 милијарди франака. У међувремену влада је признала да ће вааредни издаци изнети 8—10 милијарди, али како је она предложила обнову овлашћења за издавање 15 милијарди франака благајничких записа, вероватно је да ће кредитне потребе достићи ту висину,

Све док се државни буџет не сведе ефективно на висину која одговара привредној ситуацији земље, неће се снизити ни цене које су веће него у осталом свету. Истина, кретање цена на велико доста је слично ономе на светском тржишту; од 1929 до 1935 опао је ниво цена, рачунајући у злату, у Енглеској за 53,3%, а у Француској за 46,1%. Али француски трошкови живота много су већи него енглески; смањили су се само за 25%, према 48% у Енглеској. Скоро четверострука разлика између цена на велико и трошкова живота у Француској великим делом је последица високих посредних пореза. Дејство превисоких цена опасније је, уосталом, за унутрашње прилике, него за спољне односе. Француска спољна трговина опет је назадовала, али је вишак увоза ад извозом у 1935 години једва нешто већи него у претходној (5472 мил. према 5244). Ни енглески лањски вишак увоза није много мањи, али ваља имати на уму да је целокупна енглеска трговина стабилна. Много опасније чини нам се дејство на унутрашњу политику. Што је мањи успех дефлационистичких мера, тим јачи је отпор против настављања дефлационистичке политике. Врло је значајно што се левица сложила против даљег спровођења дефлације; врло лако може се догодити да надјача левица која се отворено изјаснила за девалвацију.

Ако влада не успе да уклони неповерење које највише кочи целу привреду, вероватно ће до тога и доћи. Највид-

нији израз неповерења је тезаурирање које данас цене још

на 25 милијарди франака. Овај огромни капитал не учествује у привреди, јер нема могућности за рентабилан рад, а поред тога влада и бојазан од губитака услед девалвације која стално прети. Ма шта влада обећавала и чинила против девалвације, ништа не може одагнати страх оних који тезаурирају свој новац. Ма колико то било парадоксално, за ослобођење од страха пред девалвацијом на крају крајева неће ништа друго преостати него стварна девалвација, као што је било у Белгији, Девалвација франка чини нам се данас већ неминовна, без обзира на то да ли ће то помоћи привреди или не. Једино што се може рећи, то је да ће она изазвати тим мање поремећаја што се изненадније и брже буде O И то се види из белгијског примера. | II Е по]

ama