Narodno blagostanje

15, фебруар 1936,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 105

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

О У прошлом броју смо извршиједан интересантан детаљ ли анализу биланса Поштаниз извештаја Поштанске ске штедионице за 1935 год.

штедионице цитирајући при томе извесна места и мисли из извештаја њезиног генералног директора. Али је немогуће у анализи указати на све оно што може бити интересантно за финансијски свет и за све који се интересују за финансије. Ми смо тамо већ кратко указали на врло интересантну структуру улагача Поштанске штедионице, из чега се види да је она у невероватној мери успела да постане депозитном установом економски најслабијег човека. Од 360.000 улагача 90.000 су ђаци, 36.000 жандарми, 32.000 државни чиновници, 46.000 занатлије и занатлијски радници, 20.000 деца итд. Данас желимо да обратимо пажњу читалаца на један податак који смо у анализи само додирнули. Поштанска штедионица је највећи ималац државних хартија од вредности у Југославији. На дан 31 децембра 1935 године она је имала тих ефеката за округло 336 милиона динара. Она је дакле најјаче заинтересована за ефектно тржиште, она га најпажљивије прати и мора да стоји са њиме у непосредној вези. Истина, она је две последње године престала бити пресудним фактором за курсеве на нашем ефектном тржишту, и то из специјалних разлога. Али како је у међувремену консолидовала сва своја потраживања од државе и чак обезбедила амортизацију истих, то ће она при непромењеном стању ускоро морати да се појави на ефектном тржишту за своје текуће потребе.

још интересантнији је један други податак који баца врло интересантну светлост, посредно, на ефектно тржиште. Констатујући да су ломбардни зајмови пали на 47,2 милиона динара, додаје она томе следећи коментар:

„Овај пласман бива из године у годину све мањи. Разлог је томе што су и приватници и наши новчани заводи током последњих тешких година продавали своје папире, јер су тим путем могли најлакше доћи до готовог новца; а курана неизвесност одлучивала их је да своје папире радије продају непо да их залажу. Ломбардни кредити показали су се током десетогодишњег пословања као најбољи и најликвиднији. Штедионица сматра ово испражњење портфеља односних папира код нашег пословног света као изгубљену могућност за добијање лаког, брзог и јевтиног кредита у овом облику".

Посматрајући по списку комитената како се полако топио ломбардни посао, Поштанска штедионица је могла мирно да каже да су дужници постепено продали своје хартије и тиме ликвидирали своје обавезе по ломбарду, да би дошли до готовог новца и из страха од чеизвесности курса. Страховити пад курсева наших хартија од вредности који је почео у половини 1931 године, заледио је један износ ломбардних зајмова који је — ако се не варамо — ишао преко 100 милиона динара. Дужници по тим рачунима прошли су страшне перипетије, па и сама Поштанска штедионица. Они су били толико исецани тим падом курсева, да су неки, и не сачекавши пун повраћај на стару висину, продали папире. Исто је тако велики број ималаца тих ломбардираних папира морао да ликвидира ради одговарања својим обавезама. То важи за један део банака.

Али је те папире морао неко купити. Међутим, ломбардни посао је опадао. и даље, упркос опадању каматне стопе. Значи да нови имаоци папира аемају потребе за кредитом. То значи даље да између ималаца тих папира који су некада били ломбардни дужници, и ових данас постоји велика разлика: "последњи нису имали капитала

за. износ ·купљених папира. То су били спекулативни имаоци.

Сад је. роба прешла у чврсте руке. Великим делом у оне Поштанске. штедионице, а чвршћих руку у Југославији нема. Она је мртва рука у погледу поседа хартија од вредности. Али су и остали купци капиталисте који су желели да пласирају своје капитале. име се потпуно (потврђује теза коју ми заступамо већ годину лана: да су се наше државне хартије од вредности последње две године рапидно класирале. још пре три четири године је изгледало да је немогућно још за 10—15 година класирати онај огроман флуктирајући сток Ренте ратне штете. То је међутим наступило врло брзо прво због ослобођења капитала услед привредне депресије, друго због тога што се нерадо дају улошци банкама, било због каматне стопе која је аиска, било због неповерења, и треће зато што су и сами новчани заводи, које услед прописа о мораторијуму који уживају, које услед кризе поверења због претстојећих законодавних мера, нашли да је пласман у папире чајбољи,

Ова чињеница се потпуно слаже са оном коју смо истакли у берзанском извештају у прошлом броју; наиме, да је обрт на берзи у Ратној штети огромно опао. Око Берзе врло је мало тог папира. Он је готово сав у чврстим рукама.

zu II = | Ni smo već u više mahova imaSreća za kožare što seljaci li prilike da žigošemo bezob-

nisu organizovani! zirnost pojedinih staleških organizacija, kada se radi o njihovim interesima. Ipak smaframo da je telegram upućen od pretstavnika kožne industrije Dravske banovine Ministru trgovine nešto besprimerno u tom pogledu.

Oni se tuže da Nemačka kupuje sirovu kožu od nas i да пат je onda prodaje prerađenu из датртое cenu, koja našoj kožnoj industriji onemogućuje konkurenciju, jer |e za 20% ispod njenih produkcionih troškova. Zbog toga traže da se zabrani izvoz sirove kože iz naše države.

Poznato je da Nemačka plaća bolje od njih sirovu kožu. Kako je onda moguće da nam tu kožu prerađenu prodaje za 20% ispod produkcionih troškova naše industrije koja kupuje sirovu kožu po nižoj ceni i prerađuje je u zemlji?

Ako je to tačno, onda je logičan zaključak da je to najnazadnija industrija u našoj zemlji.

Poznato je sa kakvim se feškoćama Nemačka bori da dođe do sirovina za svoju unutrašnju potrebu, tako da je ne samo neverovatno, nego sigurno netačno, da bi ona izvozila prerađenu kožu po damping cenama. Ukoliko je ta cena i nešto niža nego u normalno vreme, to dolazi otuda 510 je nemačka marka kod nas depresirana.

Međutim na ovom tvrđenju industrijalci kože zasnivaju svoj monstruozni zahtev zabrane izvoza kože.

Celo naše javno mišljenje, svi stručnjaci, privrednici i političari nastoje, — iz hipokrizije ili iskrenog заозесапја, зуеjedno, — da nađu načina kako bi se pomoglo seljaku. Jedan od najtežih problema za seljaka je pitanje cena stoke, koje uza sve popravljanje situacije u ostalim granama poljoprivrede i privrede uopšte, ostaju nepodnosivo niske. Prema podacima koje citiraju sami kožari u svojoj pretstavci, cene su koži tako porasle da naprimer kupac jednog vola od 1000 dinara dobije samo za kožu 440 dinara ili 44%; kod krava cena kože ide čak do 52%. Pretstavnici kožne industrije imali su hrabrosti da zatraže da se zabrani izvoz kože, što bi kao neizbc-