Narodno blagostanje

Страна 368

у сталешкој држави. Многе су демократије пропале, али никад то није урадила већина, већ мањина. Уосталом, бесциљна би била тиранија вебине, она не би донела већини никакве користи. Само мањина може да види вајде од привилеги“ саног положаја. И она је увек готова да ту своју жељу приведе у дело. Зато није више потребно укидати једнакост међ људима. Роб је био средство за хлеб без мотике, док је једини извор живота била пољопривреда и док је владала натурална привреда. Захваљујући подели рада и размени (а то је омогућила новчана привреда) економски односи међу људима постали су многобројни и непрегледни. Данас се може да експлоатише ближ: њи на цени, камати, кирији, надници, награди за услуге и нарочито преко државних дажбина. При

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 23

пуној равноправности грађана може једна група да искоришћава другу.

Главно је докопати се утицаја на државу. Питаће когод, како је то могућно, када већина има државу у рукама. То се данас постиже претстављањем жељене мере као опште корисне. Старо је искуство н. пр. код свију народа, да је сваки покрет против странога капитала потицао искључиво из егоистичких мотива.

Већинска рачуница доминира у владама народа. Отуда природни појав, да се сваки захтев посебног интереса жели да престави као интерес што већег броја лица. Отуд страховите злоупотребе статистике и рачунице од стране оних који теже да утичу на државу у своју корист, а да то изгледа као опште корисно.

Ш. СТАЛЕШКИ СИСТЕМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Кад се буде писала социологија Југословена, утврдиће се да се њихов највећи део одликује ретком врлином, да строго разликују општи интерес од посебног. То нарочито важи за предратну Србију. То не лежи само у природи Србијанаца, већ у начину како је постала његова држава. Србијанац је ослободио своју земљу устанцима против Турака о свом трошку. Нема лепшег примера за максиму да посебни интерес треба жртвовати општем, но што је начин на који је Србијанац обновио своју државу. У историји Србије нема примера да је народ покушао да унесе свој материјални интерес у политичку акцију. Политика је добро народа. У Србији није никад било клика интересената. Било је овде-онде злоупотребе државе ради искоришћавања народа у корист једне мањине (н. пр. забрана ношења пресних опанака), али то није никад долазило од утицаја организованих интересената, већ од народних посланика, који су у тим моментима подлегали диктатури егоизма. Чак и најодвратнији и најружнији законски акт у историји Србије у ХТХ веку, забрана сеоских дућана, — врхунац експлоатације сеоског народа од стране варошана, — није подупиран од организованих варошких трговаца већ од стране народних посланика, који су већином били варошани.

Праву револуцију је створио закон о радњама, преко кога су трговина, индустрија и занати добили принудну организацију својих сталежа.

Не може се порећи да су меродавни фактори извесно време спремали сталешко уређење наше земље. Само се тако могу објаснити принудне организације и институт Привреднога већа — у Уставу. Међутим они су убрзо ликвидирали са том фантазмагоријом. Не из теоријских побуда, јер се сталешко уређење државе намећ= кадгод се не жели парламентаризам. Пре него што се почело да враћа парламентаризму ликвидирано је са сталешким уређењем. То се најбоље може да посматра на историји Привредног већа. Са доношењем закона се одуговлачило. Он је донесен у једном слабом моменту, али се за то још многе енергичније одбило његово увођење у живот. Привредно веће је сахрањено од новостворених сталешких организација. Оне су од првог дана почеле да се руководе тако безобзирно сталешким интересима да су се меродавни фактори згрозили. Парламентаризам се показао у много лепшој светлости но сталешко уређење. Привредно веће је требало да буде сталешка кровна организација, њега су енергично тражили сталежи. Али у колико је он више тражен у толико су више меродавни фактори бежали од њега. Њима је било јасно, да би При. вредно веће било поприште борбе грубих посебних интереса, тако да ошшти интерес не би могао никад доћи до важења.

У. Вајкте

VRHUNAC KRIZE FRANCUSKOG ЕКАМКА

Inostranstvo je već odavno pojelo panaiju stabilnosti francuskoga franka; engleska i belgiiska štampa smatraju već mesecima devalvaciju za apsolutno neizbežnu. Ali je i sam život u Francuskoj pun neverovatnih paradoksa. Odmah posle fiaska devalvacionista na izborima počeo je rapidno da raste broji pristalica devalvacije. Čitava senzacija je bila nastupanje profesora i bivšeg ministra finansija g. ŽermenMartena, vođe stabilizacionista, u korist devalvacije — posle jednog puta u Englesku. G. Blum se programatski izjasnio protiv devalvacije; međutim, sa njim su samo komuniste. Socijalisti su se iziasnili ranije i ostaju u duši za devalvaciju;

»Generalna konfederacija rada« tvrdila je ovih dana kroz

svoj organ «Le peuple« da je hirurška operaciia devalvacije mnoZčo bolja nego iscrpljujuća deflacija. Izgleda da ije intimno i Banque de France za devalvaciju, jer bi to jedino moglo da spase njezine zlatne rezerve. Za devalvaciju su i industrijalci zbog toga što bi produženjie ovoga stanja dovelo sigurno do veksativne kontrole nad njihovom delatnošću, a to im svakako nije prijatno. Za devalvaciju je i veći broi ekonomista iz ubeđenja, da će to dovesti do oživlienjia privrede, kao što je to slučaj bio i u mnogim drugim zemljama i da će svrstavanje francuskog franka na nivo belgiiskog omogućiti međunarodnu stabilizaciju valute.

Prema tome g. Blum prima vladu pod veoma nepovolj-

Kira

2