Narodno blagostanje

[5 децембар. 1936,

"Чиста добит

Приход Расход 1929 582.4 377.4 155.0 1930 543.2 381.6 161.6 1931 597.83 491.7 115.6 1952 478.7 362.2 116.5 1933 480.5 361.6 128.9 1934 507.2 349.5 157.6 1935 461.6 325.5 109.0

Као што се види, приходи су се врло неједнако кретали. Највећи приход постигнут је у 1930, а од тада опада до 1932, да би, после знатног повећања такса, нешто пораста, али у прошлој години опет знатно опада. Расходи пак, од 1931 године смањују се систематски углавном због опадања личних издатака. У периоду 1981—85 лични издаци смањени су са 303.5 мил. дин. на 208.2 односно за 98.4%. То смањење постигнуто- је с једне стране редукцијом особља, а с друге плата. Материјални расходи за све ово време кретали су се око граничне линије на 100 мил. дин. Ова сума, међутим, не претставља материјалне расхо. де у ужем смислу. Ту је највећи део издатака за кирије, манипулацију итд. У њу је укључен и знатан део личних расхода, који потичу од одржавања уређаја. Чиста добит у прошлој години била је за 48.6 мил. дин. мања него у 1934. Овако велико смањење долази због исплате удела Министарству саобраћаја у износу од 384 мил. дин. Остатак, као и сваке године, употребљен је за покриће расхода опште државне администрације, уместо да је барем један део ишао на техничко развијање и усавршавање поштанског саобраћаја.

m: Naša mlinska industrija nikako Prefterani zahtevi minske ne može da se pomiri sa industrije stvariim збапјет. Опа јо5

uvek sanja o nekakvom уе:“kom izvozu brašna, još uvek misli da je njen sadašnji položaj posledica industrijske роlitike, koja nju smatra svolim pastorčetom. I zato se s Vremena na vreme pojavi u javnosti sa rezolucijom, jstičući zahteve za pobolišanje svoga položaja. Međutim, uprkos svim tim mnogobrojnim rezolucijama, stanje ostaje isto. Poslednjom rezolucijom Udruženje mlinske industrije traži:

Ukidanje jli reviziju skupne poreze na pšenicu, brašno i Hleb, koja iznosi oko 17%; premiranje izvoza belog brašna usled čega bi pojevtinilo· hlebno brašno i mekinje pa bi se umesto izvoza pšenice i mršave stoke, izvozile prerađevine i tovljena stoka; da se u cilju povećanja domaće polrošnje pšenice jedan deo nadnica kod javnih radova plaća pšeničnim hlebnim brašnom čime će se za godinu-dve stvoriti novi роtrošači; da se ukine »mlinska tarifa« koja povlašćuje prevoz pšenice i kukuruza u krajeve oskudne sirovinama, te na taj način favorizira mlinove u pasivnim krajevima na štetu mlinske industrije žitarskog područja.

Iz uobičajenih rezolucija mlinske industrije ovoga puta izostao je jedan zahtev, koji se godinama ponavljao, naime, zahtev da se snize prevozne ŽeleZničke tarife za pšenicu i brašno. Izgleda da se mlinska industrija pomirila s time, da joj se ovaj zahtev neće ispuniti pa zato sada čini druge predloge. Zahtev za ukidanje i reviziju prometne poreze ponavlja se takođe već nekoliko godina. Pretpostavimo da га падležni krugovi uvaže i smanje prometnu porezu. Pitanje је, međutim, da li bi ovo smanjenje došlo i do potrošača ti. uticalo na poijevilinjenje brašna i hleba. Iz pekarske prakse poznato je, da pojevtinjenie brašna nikada ne dolazi do punog izražaja i u ceni hleba. Manje polevtinjenjie koje bi nastupilo u slučaju smanjenja prometne poreze, ne bi se uopšte osetilo u ceni brašna. Ono: bi, ukoliko se njime ne bi koristili mlinari, bilo isključivo u korist pekara. Naprotiv, i naimanje

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 193

poskupljenje brašna pekari odmah iskorišćuju i znatno podižu cene hlebu. Prema tome, ova mera ostala bi bez uticaja na cene hleba, odnosno na njegovu potrošnju. Ali, kada bi se desilo i obrnuto. problem mlinske industrije ne bi bio Tešen, jer on nije u poreskom opterećenju, najmanje U DTOmetnoj porezi. To i ona vrlo dobro zna kada traži premiranje izvoza belog brašna. Usled ograničene potrošnje belog brašna mlinska industrila prinuđena je da održava Više cene hlebnog brašna i ostalih svojih proizvoda. Ali ta okolnost nije posledica nekog neraspoloženia merodavnih faktora prema mlinskoj industriji, Već stvarnih prilika koje nikakva politika Više ne bi mogla da izmeni. Naša mlinska industrija Izgrađena je za jedno veliko potrošačko područje. Njem sadašnji kapacitet ne stoji u srazmeri sa mogućnostima potrošnje izvoza. Poslednji je sve ograničeniji, jer su zemlje uvoznice izgradile vlastitu industriju i zaštitile {e visokim саrinama. Među izvoznim artiklima agrarnih zemalja, koje je pogodila autarkiia uvozničkih zemalja, brašno dolazi na prvo mesto. Međunarodna trgovina ovim artiklom stalno je u opadanju. Ukoliko bi se u takvoj situaciji izvoz, eventualno, i mogao nešto povećati, to bi moglo da bude samo uz najveće žrtve državne kase, koje ni u kom slučaju ne bi bile u srazmeri sa koristima od pojevtinjenja hlebnih brašna ı ostalih mlinarskih proizvoda na unutrašniem tržištu. |

А što se tiče predloga, da se od zemalja koje uvoze našu pšenicu traži da od odobrenih kontingenata bude naimanje 10—20% u brašnu — on je, verovatno, učinjen napamet. Za ovo je dovoljan samo jedan primer. Između Austrije i Mađarske postoje vrlo dobre privredne i političke veze. Austrija je već nekoliko godina u obavezi da od Mađarske preuzme 1,500.000 mtc. pšenice i 500.000 mtc. brašna. Od ioga zavisi funkcionisanje platnog prometa, i UVOZ и Mađarsku mnogih drugih austrijskih proizvoda. Pa uprkos svemu tome Austrila se stalno brani od uvoza mađarskog brašna. Taj slučai ponavlja se i ove godine. Ukoliko bi se, pak, pomoću premija i postiglo izvesno povećanje izvoza, to ni u kom slučaju ne bi moglo da bude toliko da nas oslobodi briga izvoza pšenice. Takva pretpostavka spada u oblast maštarjja. Ali, ako pretpostavimo da bi se ona i mogla ostvariti, to bi značilo pre svega gubljenje preferencijala, čija vrednost iznosi danas nekoliko desetina miliona dinara, odnosno prevaljivanje čitavog iznosa premija za brašno i troškova državne intervencije na tržištu pšenice na državnu kasu, jer izvozom brašna ne bi bilo rešeno i pitanje cena pšenice na unutrašnjem tržištu. Takvom politikom potrošači bi na jednoj strani u vidu poreza plaćali premije za brašno i intervenciju na domaćem tržištu pšenice, a na drugoj bi imali možda nešto jevtinije brašno i hleb. Svakako, troškovi prvog bili bi srazmerno veći od koristi pojevtinjenja brašna i hleba. Takva politika,, međutim, bila bi u očitoj suprotnosti sa nacionalnoekonomskim, socijalnim i fiskalnim interesima zemlje

Slične je prirode i zahtev mlinske industrije, da 5е јеdan deo nadnica kod javnih radova plaća u brašnu, što bi trebalo da doprinese povećanju pofrošnje Drašna i hleba. Javni radovi kod nas se sprovode mahom u oskudnim krajevima i na njima je uposleno mesno stanovništvo, najvećim delom sa sela. Zarada na njima pretstavlja dopunu prihoda inokosnog seljačkog gazdinstva. Da bi sačuvao što veći deo zarade za kuću, seljak obično ide na rad sa svoiom hranom koja mu traje po nekoliko dana. A on se hrani onim što ina kod kuće ili što je nabavio. Osnovu ite hrane, u najviše slučajeva, Ст ргоја. АКо |; зе сада ovaj зе јак пафегао да jedan deo nadnice primi u brašnu, to bi ха njega pretstavljalo efektivno smanjenje nadnice, sa čime se on nikada ne bi mogao pomiriti. Umesto povećanja broja potrošača brašna i hleba, kako to lepo zamišlja mlinska industrija, imali bismo negodovanje seljaka. U krajnjoj liniji, to bi značilo preba-