Narodno blagostanje

12. јуни 1937.

GI KKG=—

Наши трговински односи са Француском побољшавају се нагло. Наш извоз, захваљујући већој потреби Француске 5 за наше жито порастао је, тако да је питање кратког времена да нестане наш дуг по клирингу у Француској. Али у нашим трговинским односима са Француском има једна тачка, која би могла да послужи као повод за озбиљно размишљање, извоз оваца. У прошлој години извезли смо у Француску 1265 комада оваца, т. ј. равно 7% одобреног нам годишњег контингента од 18.000. 5

Има контингената који су судбоносни, има мање важних а има таквих који су без вредности. У ту последњу категорију спада контингенат за извоз наших оваца у Француску. Наш уредник је то истакао у уводном чланку бр 33 у 1985 г., у вези са говором тадањег нашег послани-

-ка у Паризу, који се пожалио на Француску да нам није дала довољан контингенат за овце.

Стварни резултати спољне трговине показују колико одговарају уговори природним условима размене. Они су показали и у случају Француске где леже могућности и интензивирања међусобне трговине. Показали су и то да истицање жеља које су практично без користи и обезбеђења контингената које се не дају искористити доносе само штету. Ту се наравно не мисли на штету у том смислу да је изгубљено нешто што се већ имало. Него на штету коју претрпи сваки уговорач ако од свог партнера тражи концесију која то у ствари није. Добит оне уговорне стране која такве концесије дају јесте двојака. Она добије противконцесију, а остаје јој могућност да дату концесију искористи према домаћим произвођачима или према трећим државама у ком случају има могућност за себе да обезбеди нове концесије.

Више реалности у трговинској политици

те ин рани

U nizu članaka u oktobru 1934 mi smo utvrdili da indeks realne nadnice muških radnika kod nas (statistika ne obuhvata ženske) za vreme krize ne samo da nije pao nego je nešto i porastao i to sa 87,5% u decembru 19930 na 91,08 u decembru 1934 (1914 — 100). Sličnu tendenciju pokazivale su realne nadnice i u ostalom svetu. Paralelan razvoj jugoslovenskih i svetskih realnih nadnica

Realna zarada kod nas i na strani

primećuje se sve do leta prošle godine, kad se Kkrivulje po-

апји да razdvajaju.

U sedam glavnih industrijskih zemalja prosečni indeks realne radničke zarade po času kretao se poslednjih godina kao što sledi (1929 — 100): u 1931 1 1933 оп је iznosio 108, 19934 porastao ie na 110 da u sledeće godine spadne na 109 i u prvom polugodištu 19936 na 107 i onda u drugom opet poraste na 111. Realna zarada je, dakle, za sve vreme bila znatno iznad godine prosperiteta 1929.

Posmatrajući pojedine zemlje vidimo da kod Nemačke, Italije i Japana tendencija porasta realne zarade ne prodire konsekventno kroz sve godine. Kod Nemačke i Japana indeks je bio najveći 1931 i to 109 i 116, dok je kod Italije porast išao do u 1934, kad je indeks iznosio 109. Od tog najvišeg stania on u sve tri zemlje konstantno pada tako da Je u Nemačkoj u trećem tromesečju prošle godine izneo 96, Italiji 99 i Japanu 99. Nasuprot tome imamo u Vel. Britaniji, S. A. D., Belgiji i Francuskoj stalni porast. U Vel. Britaniji se uglavnom održao nivo od 1933 (112), koji je u trećem tromesečiu 1936 samo neznatno pao, na 111. U S. A. D. indeks je rastao do 1934 (124), na tom nivou sa malim varijacijama ostao je do trećeg tromesečja 1936 (129). U Francusko, je

| НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна. 375

drugo polugodište 1936 donelo veliki skok indeksa realne nadnice po času na 137, ali smanjenjem radnih časova nadnica u celini nile mnogo porasla prema 1994 (110).

Računanje indeksa realne nadnice kod nas uzima za bazu 1914 i odnosi se samo na muške radnike. Indeks realne zarade odrasloe neženjenog radnika iznosio je u decembru 1930 god. 87,55. Do decembra 1933 on je porastao na 94,28, da posle toga konstantno pada do 83,39. U 1936 godini indeks je bio u porastu do јипа (87,65) kad je upravo пазтиpanjem nove polioprivredne kampanje pao u septembru na 82,94.

Kao što vidimo indeks realne zarade pokazivao je u svima zemliama u vreme krize porast. Nastupaniem prosperiteta on ie pao u Nemačkoj, Japanu, Italiji i kod nas, dok je kod ostalih zemalja ostao na istom nivou ili nešto porastao. U Engleskoj, Francuskoj i S. A. D radnici su uspeli da izVOjuju porast nadnica kao naknadu za poskupljenie života. U ostalim zemljama ovo poskupljenje ie ostalo bez odgovarajućeg povećanja na drugoi strani. Kod nas ie poskupljenje DOlioprivrednih proizvoda najteže pogodilo radnika. Njegova realna zarada je u većem padu prema vremenu krize, nego u Nemačkoj, Japanu i Italiji. Pad iznosi 5,4% prema 1930 god.

Конференција извозника Oраховог дрвета и стручњака Српског пољопривредног друштва констатовала је да се орах последњих година сече у великим размерама и да постоји опасност да ишчезну најбоља родна стабла. Зато се у резолуцији издатој са конференције тражило доношење Уредбе, којом би се спречила сеча ораховог дрвета и регулисала трговина ораховим трупцима. По њој би се имала дозволити само сеча престарелих стабала која не доносе више плод. Да би се бројно стање ораха повећало конференција тражи да држава наметне обавезу сваком сопственику да за свако орахово дрво, које хоће да посече, претходно засади најмање десет орахових садница. Саднице имају да буду од најбољих врста које буду званично одређене за сваки крај.

Овај захтев полази од претпоставке да сељак није способан за привредну делатност, и да је потребно да држава прописује мере, којим ће га чувати од његових властитих дела. У том случају орахова култура би била само једна од многих делатности у којим би држава требала да примени своју туторску вољу. Да је ово гледиште тачно сељак би већ давно био банкрот. Ми знамо међутим да је он издржао најтеже године кризе и да данас успешно делује. Сељак је сам подигао и однеговао иста она стабла чију сечу сада доносиоци поменуте резолуције хоће да му реглементирају. То је најбољи доказ његове привредне свести.

Обавеза да сељак за свако посечено орахово стабло унапред засади десет најбољих садница типична је полицијско-економска мера, којим је била карактерисана средњевековна привредна политика. Резолуција не помиње ко би имао да врши надзор над применом ових прописа, а још мање се из ње виде све конзеквенције овакве мере. Држава би морала да води регистер о свим постојећим ораховим стаблима. Међу многобројним подацима о њима морали би се налазити и тачни описи стања у коме се налази свако поједино стабло. Власт би морала да стално пази на све промене којима она буду изложена, а нарочито на то да сељак сам није оштетио стабло, како би га могао што пре посећи. За све то би требао велики државни апарат. Али ни он не би могао осигурати жељени успех. То је судбина свих полицијско-економских мера. Јер полицијом се не води привредна политика,

Орах под контролом!