Narodno blagostanje

Страна 376

Градско поглаварство је публиковало податке о новоподигнутим зградама у Београду за цео послератни пе риод (1919—1936 г.). Ови подаци нису потпуни, јер не обухватају све што је у Београду саграђено. С једне стране велики број оних са најнижим стандардом живота, а с друге оскудица у становима за првих 10 година после рата, учинили су да су у Београду можда више него и у једном великом граду после рата, ницала читава насеља уџерица, као што су Јатаган-мала, Шпорет-мала итд. Та појава није престала до данас. Последњих година подижу се таква насеља поред Саве између Београда и Земуна. Ова су названа „дивље грађевине“, јер су подигнуте без одобрења општинских власти, не водећи рачуна ни о грађевинским прописима ни о регулационом плану, ни о величини. На збору Главног радничког савеза, који је одржан прошле недеље у Београду, изнгто је да 26.000 радника станује у таквим уџерицама, од којих оне у Јатаган-мали коштају просечно 3.500 дин. (673 за 2,36 мил. дин.). Највећи број ових уџе: "рица, а и понека већа грађевина, нису ушли у општинску статистику новоподигнутих зграда иако су накнадно вршена убележавања.

За 17 година у Београду је подигнуто 6.573 нових зграда у вредности од 3,47 милијарди динара. Под вредношћу се разуме коштања у динарима из времена зидања, а ови су били разне куповне снаге. Тако на пр. у доба инфлације —- 1923 г. подигнуто је зграда у вредности од 533 мил. дин. i

Грађевинска делатност је била неједнака. Врло повољне су биле 1927 и 1928 година, кад је подигнуто 1.277 зграда за 641 мил. дин. Криза се осетила и код подизања зграда, и најнижа тачка достигнута је у 1984 години (са 289 зграда и 88,9 мил. дин.). Прилике у двема прошлим годинама незнатно су се поправиле. У 1985 год. подигнуто је 312 зграда за 98,6 мил. а 1986 год. 291 за 1064 мил. Најживља грађевинска делатност је била у 19832 години када је достигнут рекордан број подигнутих зграда (695 за 261,5 мил. д.), што је последица бегства из динара и силног одлива штедних улога из банака у четвртом тромесечју 1931 год.

Из статистике се не може видети колико отпада на станбене, а колико на привредне зграде и просторије, али је првих много више. У Београду се није развијала ин: дустрија као у другим већим градовима (на пр. Загребу, Љубљани). Дућана је подигнуто 2.560, док се укупан број просторија рачунајући ту и купатила и клозете попео на 177.470. Врло је велики број малих зграда, јер на оне са једним станом отпада 2.289 или 35%, а на оне који су имали само приземље 2.825 или 43%. Таквих малих зграда је највише подигнуто 1932 г. (287 према 397 за период 1934 — 1986 г.). малих станова (са ! и 2 собе) је било 1.318 пре"ма 1.355.

За цео послератни период саграђено је 21.917 станова, од чега малих до 2 собе 11.901 или 543%, великих 9.696 или 44% и гарсонијера 380 или 1,7%. Последње су грађене у 1934—286 години, од чега у прошлој години 257.

Грађевински и станбени проблем Београда .

Кујна је саграђено 22.001, а соба 59.316. Купатило има само · pritiče u manjim količinama tako da је teško sastaviti veće

сваки други стан, јер их је подигнуто 14.689. Локално грејање је код 2.014, а централно код 515, док је лифтова инсталирано 479, Још је карактеристично ди је у 1985 и 1936 години подигнуто више великих станова него ма: лих, док је пре тога увек било обрнуто.

У Београду, је, према овим подацима, после рата врло много зидано; подигнута су читава нова насеља. Али станбено питање које је у првим послератним годинама,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 24.

било необично крупан проблем, још није решено. Број становника се у Београду повећао после рата за близу 250.000. Укупан број станова се повећао узевши у обзир и боље кућице „дивљих“ насеља мала за око 25.000 или рачунајући на један стан просечно по 6 лица, у новим згградама може да станује око 125.000 лица. Велики просек од 6 лица на један стан узели смо стога што у Београду има врло велики број самаца (студената, чиновника, радника). Па ипак и поред бржег пораста броја становника од нових станова у Београду „Дом“ орган кућевласника је донео да је 1926 г. било 1.500 нразних станова а

· 1929 г. већ 5.000, а и последњих година њихов број-је- врло

велик. Објашњење овој појави лежи у социјалној структури београдског становништва; необично“ је велик број оних са врло ниским стандардом живота. У чланку „Ко све живи у Београду“ (Н. Б. број од 27 децмбра 1930 г.) наш уредник је констатовао да 80% београдског становништва има приход нижи од стандардског минимума. Од тада до данас стање се могло само погоршата. Врло је велик број радничких, па и других породица, чији приходи не износе ни колико кирија за скроман стан. Отуда је могућно да стотине, па можда и хиљаде бољих станова стоје празни, док се у исто. време дижу читава насеља. Сиротиња се граби за станове са киријом испод 200 дин. месечно. На скушштини Главног радничког савеза изнето је да у Београду 26.000 радника станује по бедним уџерицама. |

У првим послератним годинама била је у Београду оскудица пн у ваћим, удобнијим, скупљим становима, али за последњих 10 годича она више не постоји, него би с= чак могло говорити о малој хиперпродукцији. Напротив питање малих јевтинијих станова је још и данас нерешено.

Са поскупљивањем живота тај ће се диспаритет између кирије и платежне снаге већине београдског становништва погоршати. Све ће више да зјапе маказе између кирије и кирајџиске куповне снаге, односно између понуде и тражње малих и великих станова; последњи ће све више да зјапе празни, а првих ће да буде релативно све мање. А то значи кризу станбену у два правца: кућевласничку и кирајџиску.

То се у осталом увелико осећа на грађевинском тржишту: напуштена је намера подизања зграда за најмање 50% од пројектованог, непосредно услед поскупљења грађења, али у крајњој линији услед хиперпродукције већих и бољих станова. Али питање изградње малих станова остаје отворено. Некада је то била најмилија врста пласмана крупног капитала. Данас се; овај не усуђује у тај посао из страха од евентуалних принудних мера у корист малог кирајџије. Демагогија, која је код нас некад била сељачка, а данас је „социјална“, претставља одиста опасност за кућевласнике са малим становима.

Dajući bakšiš čovek obično misli da ie zavidan položaj onoga koji ga prima. Međutim to је najgori oblik nagrade u sVakom pogledu: zato što ponižava onog koji je prima, što je promenljive veličine tako da otežava kalkulaciju izdataka, što

Bakšiš treba ukinuti.

sume kad su potrebne. Još gore je to što su bakšiši vrlo nepravilno raspoređeni. Uživa ih nadkonobar za usluge koje su izvršili drugi. Poslodavac može da slabije plati radnika upućujući ga na bakšiš. A još gori su slučajevi kad on traži za sebe izvestan udeo u baldšišu. Ima. slučaieva da neki poslodavci uopšte ne daju platu, tako da kelneri imaju da žive samo od bakšiša. | ;