Narodno blagostanje

Страна. 634 O НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

тел. Наоружање је изазвало потребу да држава прошири своје мере. Ма да још из далека, али то је повратак методама ратне привреде. Уколико се продужи и појача наоружање, енглеска привреда показиваће све више сличности с привредама других земаља. Али иако буде те сличности, разлика према методама других земаља је у том, што је и за ову контролу привреде полазна тачка содијална политика. Само још у САД и Француској социјална политика била је примарни елеменат који је одлучио о начину и обиму уплитања државе у привреди.

У новембру 1936 образован је у Енглеској одбор са задаћом, да утврди начин на који треба вршити државне поруџбине, тако да се постигне што већа уштеда. У Францускоју је ово остварено национализацијом ратне индустрије. У Енглеској, по предлогу овог одбора који је донесен ових дана, а одобрио га је министар финансија, уштеде треба да се постигну ограничењем добити.

| Тешкоћа у спровођењу ове контроле је у том, што за сваку поруџбину треба испитати трошкове производње. Затим, једно те исто предузеће добија поруџбине с неколико страна од државне администрације. Зато је потребна једна централизирана контрола свих поруџбина. Код неких поруџбина добит се дели уствари на неколико лифераната, према томе колико је било потребно. трансакција између индустријалаца, док је поруџбина могла бити извршена. Кад се једанпут утврде цене, мора се контролисати свака промена трошкова производње, па да се одмах изврши коректура. Министарство финансија иде, дакле, за тим да утврди просечну добит, која не сме бити толика да држава не би могла од пореског обвезника добити средства која су потребна за финансирање

На тај начин ова политика ограничавања сувишне добити претвара се у средство коњунктурне политике. Енглески економисти упозоравали су пре кратког времена да би 1988, кад буде довршена инвестициона делатност, држава требала да отклони кризу тим што ће наступити у јачој мери с јавним радовима, и специјално наоружањем. Ова контрола добити била би прва мера која би требала да једној таквој коњунктурној политици осигура нешто трајније деловање.

Међутим један акт повлачи за собом други. Код самог предлога о контроли добити, која у исто време мора да иде и за тим, да она буде равномерно расподељења, мора се водити рачуна и о односима конкурената. Значи да се морају упоређивати њихови трошкови производње. Па ако су они за извесна предузећа нужно већи него за друга, потребно је установити меру у којој је то потребно да се призна. Коњунктурна политика, која има залаћу да равномерно расподели поруџбине на постојећа предузећа, мора да о том води рачуна. Зато је одбор предложио да држава наступи као лиферант сировина, јер би с јединственом ценом, односно разликом у цени за поједина предузећа, могли најбоље да се изравнају трошкови производње и тако изравна и добит.

На тај начин контрола добити би се протегла на контролу саме производње. А кад би се пошло у том правцу, онда се никад не зна где је граница државној контролии. Једна мера захтевала би да буде допуњена другом. У неизвесности тога куда тај план води, министар финансија није се сложио с овим предлогом 0 додељивању сировина. Али то не значи да је тим ударена граница државној интервенцији у привреди. Та граница се повишује сваког момента како се захтеви према привреди повећавају. Па ако привреда може да удовољи захтевима који се на њу стављају само тако ако ће се појачати контрола, онда значи да је у Енглеској либерализам ушао у кризу.

Бр, 39

Тражња железа на светском тржишту 0. г. толико је општа и интензивна, да једно време понуда није могла да је покрије. Цене су почеле да скачу, а на тај начин постали су рентабилни за експлоатацију и рудници који су због релативне исцрпености били напуштени или налазишта која због мале процентуалне садржине железа у руди нису била никад експлоатисана. Ми смо тим поводом писали да ће више цене и ограничена понуда кочити коњунктуру и фаворизирати спекулацију. Земље, сиромашне девизама добиле су с оваквом ситуацијом на светском тржишту још јачи потстрек за ауттаркију коју су и тако већ спроводиле.

У правцу аутаркије пошле су и земље као Енглеска, нарочито после губитка шпанских рудника. Високом рационализацијом требало је да се трошкови производње спусте толико да се могне експлоатисати и руда са мање од 30% железа. Па кад је то учинила Енглеска, сасвим је разумљиво да је Немачка могла отићи даље. То је учињено с оснивањем државног предузећа „Херман Геринг“, које је требало да експлоатише сва налазишта руде, ако то приватни капитал није хтео. Немачка, која у Европи највише производи железа а успева да само :/, руде добије у земљи; у остварењу четверогодишњег плана хтела је да преко овог државног предузећа покрије 2 својих потреба за железном рудом у земљи, без обзира на рентабилност.

За немачку привреду проблем рентабилности не поставља се онако уско као у либерализму. Ако је производња нерентабилна, држава даје премије на извоз, субвен-

Контрола инвестиција железне индустрије у Немачкој

ције, опрашта порезе итд., да би омогућила производњу.

Све то поскупљује производњу и притиска државне фи-' наније. Овакво потпомагање привреде може, дакле, да производњу повиси преко граница у којима би остала кад би се равнала према добити, коју одређује слободна конкуренција. Али граница ипак постоји, нешто шира, а то су државне финансије, јер држава је та која регулише добити. Зато је на министра привреде пало да прорачунава, са становишта државних финансија, у којој мери држава треба да допусти да се врше инвестиције. Ова граница не постоји са становишта технике и према томе, ако постоје потребе за железом, технички би било могуће евентуално да се оне покрију, али то би могло да буде у толикој мери неекономично да би државне финансије страдале. И зато се лако могу размимоићи, по питању оваквих инвестиција, они који читав проблем посматрају само са становишта потреба и технике и они који га посматрају са становиштша државних финансија.

Оснивање предузећа „Херман Геринг' претстављало је победу становишта потреба и технике. Међутим, 16 септембра о. г., непуна два месеца после оснивања предузећа, изишла је уредба, по којој је министар привреде компетентан да осигурава планску изградњу немачке железне индустрије. Ова уредба донета је на основу закона из 1988 о осигуравању присилних картела, по коме је министар овлаштен да забрани инвестиције у појединим гранама индустрије. Досада постоји већ 40 оваквих забрана. Положај железне индустрије, после ове уредбе, друкчији је него оних грана за које већ постоје забране. Те забране су донете зато што су извесне гране биле у толикој мери хиперкапитализиране, да нису имаде довољно велико тржиште за своје производе. За железну индустрију донесена је уредба да се инвестиције могу вршити само уз претходну дозволу министра привреде. Као што по свему изгледа, д-р Шахт је био против оснивања предузећа „Херман Геринг“, односно против тежње да се немачка железна индустрија развија у оном правцу који је био