Narodno blagostanje

_ Страна 746

ишта НЕШ Doput celokupne naše agrarne

Nova opasna bolest — rđa produkcije i šliivarstvo je pod— popala je šliivu u celoj ložno velikim promenama, znazemlji tno većim no što je to bilo

normalno, usled zavisnosti od klimatskih prilika koje su vrlo promenljive. Od 1925 na ovamo, prinos je varirao između 35.000 i 65.000 vagona. Ovako velika diferencija nije posledica samo klimatskih prilika. Naprotiv, u diferiranju proizvodnje, pored klimatskih prilika, igraju veliku ulogu način obrade, negovanja i čuvania voćnjaka. Ukoliko je sistem voćarenija bolji i potpuniji, utoliko se više ublažuje deistvo nepovolinih klimatskih prilika i drugih elemenata prirode. U protivnom, kada se proizvodnia prepušta sama sebi, onda je njen ishod maksimalno zavisan od razvitka klimatskih prilika. Naše voćarstvo, barem u pretežnom delu šljivarskih krajeva, izgleda da je još uvek u takvom stanju.

Ogromne štete koje je šljivarskim krajevima. do pre nekoliko godina nanosila štitasta vaš, još su u svežoOj USDOmeni. Ona je za najkraće vreme obuhvatila sve šljivarske zone dovodeći u pitanje opstanak i ekonomsko stanje velikog broja seljaka. U to vreme na mnogim lokalnim pijacama šliivova stabla dovožena su kao drva za gorivo. Mnogi stari šliivici su nestali, a na mjihovo mesto posađeni novi. Smaniena produkcija je u to doba uticala na povećanje cena, a ove su dale potstrek proširenju površine pod voćniacima. Broi rodnih drveta za poslednje tri godine povećao se za 2,5 mil. komada, dok se broji onih, koja još nisu stigla na rod, ceni na 5—65 mil. komada. Sa ovim šireniem voćarstva nije išlo uporedo i popravljanje načina rada. Jedino pobolišanje pretstavlia razređeno sađenje. Negovanje i održavanje ostalo je po starom; većina: seljaka koji imaju šljivike nisu svesni toga da je voćarenje privredna grana kao i žitarstvo, povrtarstvo itd., da voćnjak, pored nege, zahteva ulaganje truda i kapitala. U produkcionim troškovima šljivarskih krajeva vrlo malu, skoro neznatnu stavku, pretstavliaju izdaci za sredstva protivu bolesti i štetočina. To je koliko posledica nepovolinog ekonomskog stanja proizvođača toliko isto | osustva saznanja da kvantitet i kvalitet roda zavise u velikoi meri od upotrebe ovih sredstava.

Ove godine šljivarski krajevi imali su mali prinos, a kvalitet ie bio vrlo rđav. U svežem stanju nije izvezena ni polovina od laniskog, a isušeno je svega oko 350 vagona tačno deseti deo laniskog. Dok je proizvođač (računato na bazi prosečne cene) prošle godine za suvu Ššljivu inkasirao oko 100 miliona dinara, ove godine uzeće svega oko 20 mimiliona dinara ti. 1/5 od prošlogodišnjeg. U istoj srazmeri proizvođači su pretrpeli gubitak i na svežoj Ššljivi. Prema tome, ove godine kupovna snaga šljivarskih krajeva зтапјеna je za preko stotinu miliona dinara.

To međutim ne pretstavlja tragediju šljivarskih kraјеуа, Кој; su naviknuti na smenu dobrih i rđavih godina i koji se toj promeni lako prilagođavaju, svakako ne bez štete po samu proizvodnju, pošto u rđavim godinama ne mogu obnavljati inventar niti nabavliati preparate za sprečavanje pojave bolesti i štetočina. Ono što zadaje brige, to je poJava nove bolesti na našim šljivama. Karakteristika nove bolesti je u tome da je većina šljivovih stabala već u avgustuseptembru izgubila list. Docnije pak mnogi Ššljivici su bili cvetali kao u proleće i počeli dobijati novi list. Stručnjaci novu bolest nazivaju rđom. Bolest se pojavila pre dve 50dine i od sporadične pretvorila u opštu, koja je ove godine obuhvatila najveći deo Šljivika. Seljaci novu bolest ne poznaju; niko ih nije uputio šta da čine da bi obezbedili rod za

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЈ

: „Бр, 47

iduću godinu; nikakva akcija nije povedena ni da se seljaci upozore na opasnosti nove bolesti niti da im se pomogne, ukoliko bi suzbijanje bolesti bilo efikasno samo kolektivnom akcijom. Što je naročito važno, veliki broj seljaka i ne zna da je po sredi nova bolest. Seljaci u većini misle da ie fo bio predznak jake zime. Pogotovo što mladice teraju novi cvet i list. Oni i ne saniaju da je to, možda, početak nove tragedije naših šljivarskih krajeva, koji još nisu predahnuli od štitaste vaši. Jer voćka koja je u to vreme isterala cvet i list u najmanju ruku neće roditi iduće godine. A ako je uhvati rani jači mraz, stabla će biti potpuno uništena.

америчка привреда налазила се пред бумом и пред опасношћу од његових последица. Тада су пале прве изјаве од стране надлежних да треба запречити бум. »>Ној топеу«, израз који је Рузвелт први пут употребио крајем 1936, постао је крилатица и изражавао непријатељски став владе према страном капиталу. Потерати страни капитал и обуздати спекулацију, то су биле главне тачке Рузвелтовог програма који је требао да запречи бум.

Међутим, страх од бума био је преувеличан, америчка привреда није доспела ни да искористи све претпоставке полета које су постојале, а ситуација се изменила. Производња је попустила и пошто то траје већ дуже времена и продубљује се, треба опет мислити на средства како да се привреда одржи у покрету а не да се покрет успори.

Велики Рузвелтов програм помагања привреде, Њу Дил, испунио се само у једној тачки потпуно: држава је уложила огромна средства на оживљење привреде и од 1933 до 19837 државни дугови су се удвостручили. Ситуација 1983 била је таква да је само ова државна помоћ могла спасити привреду. Јавни радови нису прекинути никада потпуно, па ни онда кад се почело говорити о опасности од бума. Али они су знатно смањени и влада је озбиљно помишљала на уравнотежење буџета после ове буџетске године. Политика штедње одговарала би фази полета и као средство да се он не развије прејако и да се створе резерве које би се могле употребити у новој кризи. То није успело, тако да је протекла буџетска година завршена с дефицитом од 2,81 милијарди долара, нако је он требао да буде по прорачуну испод милијарде. За следећу годину дефицит се опет предвиђа с 895 милиона, иако је по првом предрачуну требао да буде 400 мил.

Главни неуспех Рузвелтове привредне политике био је досада у том што се иницијатива од стране владе није пренела и на приватни капитал. Такво искуство захтева да се постави питање шта би требало учинити убуду“= ће. Наставити досадашњу политику значило би нагомилати државне дугове, а не решити привредне проблеме. Иако ситуација није као 19383, у САД је уопште сматрају озбиљном и тако је дошло до конзултовања између Рузвелта; и претставника привреде да споразумно нађу пут којим треба да иде економска политика. Али ако се тај пут не нађе, остаје онда још само један, а то је да се настави пракса Њу Дила. Посланица Рузвелтова коју је упутио Сенату 15 новембра потпуно је у знаку те дилеме. _

Главни тон ове посланице је помирљивост и. готовост Рузвелтова да у споразуму са приватним капиталом предузме мере за оживљење привредне делатности. На неколико дана пре посланице Моргентау, државни секретар за финансије, најавио је промену става према железницама и друштвима од „опште користи". Сенатски одбори ра-

Рузвелтова дилема

Само један кратки период.

O