Narodno blagostanje

Страна 132.

Ако је географски положај био повољан, онда је сав |

биралиште тих путева постало културни центар за једна веће подручје, и за дужи период, као што су биле у старом веку малоазијске државе, Грчка и Рим, у средњем веку нарочито неки трговачки градови Италије, док у новом веку нису инсуларни положај Енглеске и стварање. модерног светског тржишта под капитализмом пренели на њу центар развоја. |

Своју културтрегерску мисију вршио је трго-

вац успут, то је био резултат који он у првом мо-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ | ваја

менту није имао у плану. Тек од извесног степена у развоју трговине и зато што је и сам морао да буде што боље упућен у прилике под којима може најбоље да ради и да најлакше свладава запреке, постаје

трговац активни културтрегер и мецена. 'Али зато“

што је имао да свладава и озбиљне запреке других

заједница и држава, трговац је морао да се довија

каквим све средствима може да прокрчи себи пут. Знање, лукавство и сила била су његова средства, и тако је трговац дуго времена обављао једну функцију коју ће касније преузети на себе држава.

"ТУ ПРИЗНАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ СТРАНЦИМА ПО РИМСКОМ ПРАВУ

Трговци су остварили прве трајне везе између појединих народа и заједница. Њима, због економске улоге коју су вршили, припада заслуга да су супротно вечном стању зараћености створили предуслове саобраћаја у миру. Док они нису прокрчили пут, људи су се сретали само као непријатељи. Ратови су завршавали покољем побеђених и пљачком. Кад се видело да се странац може искористити као радник, ратови су се водили да би се од слободних људи направили робови-радници. Роб је постао ствар и тиме искључен из друштвених односа.

У мањим државама као што је била Грчка, није се могла извршити нека већа асимилација хетерогених народа. У римском царству ситуација је већ била сасвим друкчија. Истина, врло дуго су се задржале супротности и разлике између правих римских грађана и перегрина (странаца). Али само територијално ширење римског царства, с којим је број римских грађана по пореклу релативно постајао све мањи, захтевало је да се перегрину признају извесна права, она која је имао док је био самосталан. Тако је било неминовно да поред !и5 стуЏе постоји 115 сепшшт. 1:5 сјуЏе, привилегиј римског грађанина, почело је да се губи пред ius сепишт које се развијало из нових услова живота. Политички разлози приморали су цареве да Ha крају дадну право римског грађанства свима становницима римског царства. Такви грађани требали су имовинско право које је настало истим оним процесом којим су и они од перегринуса постали римски грађани. Зато је и основа римског права, које ће Kao ius civile постати баштина читавог света, могао да буде само ји5 сепшшт, а не стари ш5 ступе.

Пример римског царства показује најбоље у

чему је суштина односа према страннима: у подручју имовинског права. Насупрот ранијем стадију, када је непријатељство у основи физиолошко, а мо-

"тивисано предрасудама, у каснијем стадију оно иде-

олошки стоји много више. Прави се разлика између изабраних нација и заједница, а свака себе сматра изабраном. |

У еволуцији односа према странцима учињен је огроман корак напред кад се од гентилног појма странца по крви дошло до правног појма странца по римском праву. Овај правни појам није истиснуо потпуно гентилни. Тај гентилни појам прешао је преко етничких елемената (језика, обичаја, ношње) на шире скупине, народ, а са образовањем нација и националне свести у новом веку појам странца истицао се супротно појму припадника нације. А као посебан елеменат разликовања, специјално код народа који су се мање мешали и стоје на нижем културном степену, долази још и религија.

Еволуција у односу према странцу по римском праву најпозитивнија је по том што је истакла појам странца у државно-правном смислу поред појма у националном смислу. У државноправном смислу странац је држављанин неке друге државе. У националном онај који говори другим језиком, припада другој културној средини, евентуално друге је вере. Национално схватање странца је еволуирано гентилно. Некад је оно било једино. У правној држави добија све већи значај државноправни појам. Држава третира странца према свом схватању и зато је ово схватање постепено отупљивало интрансигентност која се по овом питању појављивала уколико је инспирисана само националним мотивима. |

У САЈМОВИ ИЗВОР ТРГОВАЧКОГ ПРАВА И ПРИВИЛЕГИЈА

У односу према римском царству Средњи век је претстављао назадак. Извор права постао је феудални господар, а феудална поцепаност и изолованост потсећале су у извесном погледу на примитивне заједнице. Али постојали су јачи основи да се продужи развој који је започео са Грчком и Римом. Трговина је још једанпут обновила своју пионирску улогу и са њом се изградио први систем међународних односа.

Као што смо видели размена је започела као

случајна размена на граници племена. Кад је постала редовита, она се опет обављала на граници, на сајмовима. Појмови о странцу почели су да се ме-

њају: Странац је остао табу, али сајмови су се држа-.

ли под заштитом богова који су могли да разреше за-

:

је привилегиј за трговца, и то: у: односу“ према. ње“

брану додира са странцем. То разрешивање постало

говој заједници јер је он имао већу слободу акције, а у односу према другој заједници, јер је за своју акцију имао пристанак и према томе заштиту од ње. То су први елементи рађања трговачког права које ће се развити као привилегиј једног сталежа у односу према грађанском праву.

Сајмови средњег века и даље су се одржавали под окриљем цркве. Црквени сабори били су сајмови, дан сајма био је дан сабора. Примаран је сајам и потреба трговине, а црква је то могла да искористи у своје сврхе, јер и као духовна и као световна власт под феудализмом била је најспособнија да да заштиту: Поједина места постају знаменита по сајмовима и велике користи које су се дале отуд извући потакле су феудалце да на извесним местима свог подручја гарантују мир, „Вистеде", за одржавање

сајмова, с посебном јурисдикцијом, тако да. су; по~