Narodno blagostanje
30. април 1938,
· У суштини радничко осигурање је уговор и посве је епоредна ствар што је склапање овог уговора за извесне људе обавезно. Обавезност по духу Закона о осигурању радника је више знак онерозности осигурања по послодавце и раднике него ли давање привилегија извесним класама радника и њиховим послодавцима. Коначно, радничко осигурање није основано као лукративно предузеће, али би требало да се издржава од својих доходака. Заједно сви осигураници требало би да приме исто онолико, колико дају. Ту је реципроцитет у принципу потпун.
Питање је, да ли је обавезност осигурања сопашо апе аџа поп постојања уговора. Радничка заштита сматра да јесте и да необавезност ђопа Нде ствара релативно ни"штаван правни посао, који се руши ексцепцијом, а таја Нде апсолутно ништаван посао ех што. Ово гледиште је нееластично.. Обавезност тешко да ће бити услов, без кога не настаје правни посао. Посао осигурања постаје пријавом и повреда прописа обавезности је услов због ког се уговор може да раскида. Зато је назив фактичног осигурања као такав незгодан.
Фактично осигурани радници првенствено нису обавезни на осигурање а не да немају права да се осигурају. Наш закон сем обавезног признаје и добровољно осигурање. Институт добровољног осигурања даје могућности да се и они радници који нису обавезни могу да осигурају.
Наше право стоји на становишту одрживости уговора. МИ онда кад једна страна не испуни уговор, уговор се не поништава, него се противна страна присиљава да га испуни.
Овај принцип мора се пренети и на осигурање. Од уговора ваља спасити све што се може. Ако се фактично осигурање склапано таја Наде, оно је ипак уговор који се може поништити, а не да је уништен ех ипе.
„Радничка заштита" под таја Наде пријавом сматра пријаву код које је послодавац знао да лице није обавезно на осигурање. С обзиром на систем посла осигурања ова околност се не може узети као одлучујућа. Послодавац који једног здравог пољопривредног радника пријав-
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 271
љује, премда зна да није обавезан на осигурање, не поступа стварно таја Наде, јер не зна ко ће из фактичног посла осигурања извући корист: Уред или осигураник.
Мислимо, да би за случај, да се посао осигурања поништи ех (ипс, требало да предстоји квалификована таја Наез тј. да је посао закључен с намером да се превари Уред, поред тога што је послодавац знао да не постоји обавезно осигурање. Овде право Уреда на регрес и на поништај уговора не проистиче из необавезности, не због тога што уговор није ни постојао него из тајае Наде; Као што ће осигураник против пожара морати да регресира осигуравајуће друштво, ако је потпалио кућу и примио осигурафе. У случају квалификоване таја Наде овај посао би се развргао а сви плаћени приноси имали би да служе за регрес. Иначе, ако не би било разлога за регрес, уплаћени приноси имали би се вратити као чинидбе без протучинидбе. Код просте таја Наде сматрамо да би осигуранику требало признати сва давања, развргнути уговор, но без поврата уплаћених приноса.
Међутим код фактичног осигурања насталог ђопа Наде треба учинити све да се одржи уговор и сачувају права осигураника. Зато би се, кад већ нема претпоставака за обавезно осигурање, требало погледати нема ли услова за добровољно и под том формом сачувати стечено прав уколико их даје добровољно осигурање. -
Вопа Наеб, како смо је ми схватили, потпуно се слаже са схватањем Државног савета и Министарства социјалне политике.
Аналогија у законодавству мора ићи у правцу опште тенденције и сврхе закона; тако и овде код закона о осигурању радника, треба у сумњи што више чувати интересе и права радника по оној: јп dubio pro reo.
„Радничка заштита" међутим проблем осигурања третира више као једнострани јавно-правни акт него ли као уговор. Зато она и код регреса говори само о уновчењу даних ренти итд. а не и о уновчењу приноса и о правном а не уговорном стању. | |
ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ
Mi nemamo ekonomske statiArtikli izvoza nisu merilo Stičke službe, a u nedostatku privredne snage zemlje ekonomista koji bi tretirali privredne probleme, piše se o nii-
ma po novinama s potpisom i
bez njega. Jedino podaci o spolinoj trgovini sređeni su sa nešto više sistema i zato ih nemilice eksploatišu, jer tu se može praviti najviše zaključaka upoređivanjem svih mogućih brojki. Članak: „Na kojim proizvodima počiva privredna snaga naše zemlje?” koji je obiavlien u „Politicj” 23 III 1938, pretstavlja vrhunac neekonomskog rezonovanja ha osnovu broiki. Pisac као да је hteo da parafrazira vic: ako je lada dugačka ovoliko, „како је ште пјепот kapetanu, pokušao je da na izvozu ne'Kih naših artikala dokaže na čemu počiva privredna snaga zemlje. Došao je do zaključka da je na prvom mestu drvo,
· zatim kukuruz, bakat, žive svinje, pa tek na petom mestu
pšenica.
Značaj pojedinih grana privrede jedne zemlje odreduje se po apsolutnom broju radnika koje ona zaposlava i po količini proizvodnje, bez obzira da li se razmena obavlja u zemlji ili se izvozi sve ili samo jedan deo. Kod nas gde su loš jaki koreni naturalne privrede najmanje se sme prema izvozu odredivati privredne snage zemlje. Na osnovu izvoza može se zaključiti samo kod monokulturnih zemalja kao što
о je Brazilija s kavom, Grčka sa suvim groždem, dopekle Argentina s pšenicom, kukuruzom i mesom. Izvoz nafte iz ЗАР. ne pokazuie do kog je obima razvijena ova grana privrede i koji je njen značai za zemlju. Po izvozu tekstilne robe iz Jugoslavije moglo bi izgledati da njena industrija i ne DOstoji, a, međutim, ona zaposlava najveći broj radnika. Čitav proizvod ostaje i razmenjuje se u zemlji, tako da зе и izvozu ne vidi, a što nije u statistici izvoza nije za Vidovitog člankopisca ni u stvarnosti. Ugali isto tako ne pojavljuje se u izvozu, pa zato nije važno što je u njegovu proizvodnju uložen velik kapital i zaposlen velik broi radnika.
Klasifikacija koja je data u članku ne odgovara stvarnosti. Da se ona odredi bilo bi potrebno pre svega utvrditi odnos izmedu kapitalističkog sektora naše privrede i naturalnog. Danas su oni u takvom stadiju međusobnog доpunjavanja da snaga jednog proizlazi iz snage drugog.To je već dinamičan odnos i zato se on ne sme posmatrati u brojkama izvoza, koje su statički elemenat.
U polioprivrednom sektoru kukuruz i pšenica dolaze na isto mesto. Najviše površine posvećeno je njima i najviše rada, oni su glavni elemenat ishrane, u unutrašnjem prometu dolaze na prvo mesto i u izvozu Zauzimaju važno mesto. Prinos jednog i drugog varira, tako da je izvesnih godina težište na kukuruzu, a drugih na pšenici. Ima godina кад ne
\