Narodno blagostanje

Стрела 292

дужнику. Историја је забележила падање у ропство због неплаћања дуга, принудан рад, кулук, да би се одрадио дуг, притвор дужника, одузимање целокупног имања и друге бруталности и нечовечности. Са хришћанством, цивилизацијом и подизањем достојанства човека ублажаване су санкције у току векова. А најважнија је етапа у томе ублажавању санкција одвајање дуга од личности дужника. Дуг је проглашен за економску категорију, која са личношћу дужника нема никакве везе. Човек је постао неприкосновен као личност и кад је презадужен. Не може више дуг да утиче на лична права човекова. Друга велика етапа лежи у продору социјално-полатичког момента у облигационо право, у разним мерама за заштиту дужника и на економском пољу. Најкласичнији пример за то је 5 481 србијанског грађанског судског поступка, којим се један велики део имсвине дужника изузима испод права повериоца. За наше време се може рећи да је хипертрофирано социјално. Данас се збиља може рећи да је од светске

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 19

привредне депресије дужник постао много интересантнији од повериоца, што се огледа у низу мера о заштити дужника, (а тога је пуно и наше законодавство). И ми смо редуцирали главницу дуга, смањивали камату и продужавали рокове силом закона све на штету повериоца.

У таквој атмосфери уводи се једна санкција за порески дуг — који, као што рекосмо, није ништа друго до једна новчана обавеза — која је по нашем мишљењу против устава са гледишта личних права грађана. Слобода кретања је основно право човеково. Одузети слободу кретања грађанину је исто што и интернација, конфинирање; акт који се, према нашем правном поретку, може да примени према грађанима само од стране кривичне власти. Ако би се право слободе кретања условљавало плаћањем обавеза према јавно-правном телу, онда би то било исто што и пропис о притварању дужника, који је постојао пре рата у србијанском закону о таксама, али који никад није био примењиван.

ТУ. НЕПОТРЕБНОСТ ТОГА ПРОПИСА

На питање, чему служи тај пропис одговориће ревносни харачлија: за остварење једног државног права, наплату њезиног потраживања. Међутим, зло би било са државним приходима, ако би непуштање у иностранство требало да буде ефикасна санкција. Минималан је број путника у иностранство. Ако би само то била ефикасна санкција, онда бисмо имали огромне износе порезе „на дугу". Ако би се само овако држава могла да наплати, онда бисмо, логички, могли очекивати сличне мере и у другим областима, напр. да се железничка карта издаје само на име и да се не може добити без уверења о плаћеној порези. Она би се проширила и на друга државна потраживања — а њих има доста.

То међутим неће доћи, нити ће се обухватити забраном издавање визе на друга државна потраживања, нити ће се увести нове санкције из простог разлога што то уопште није потребно. У својим јавноправним тражбинама држава има толико санкција нормалне природе, да јој ванредне нису уопште потребне. Док међу приватницима извршивост једне тражбине често захтева неколико година после рока, дотле код државних тражбина извршивост почиње сутра дан по истеку рока, на наплативост тражбине приговор од стране дужника нема никаквог одгодног дејства; тражбина се извршује у сваком случају без обзира на то да ли је дужник повео парницу против повериоца. Док приватан поверилац мора да тражи прво интервенцију суда за расправу

Из уредништва

материјалне стране питања, и друго, интервенцију власти за извршење кад добије парницу, дотле држава у својим јавноправним тражбинама сама је судија и сама извршилац.

Према томе код државе нема и не може да буде пореза на дугу сем ако је дужник инсолвентан; а ако ипак има, то је њезином добром вољом или њезином кривицом. Нико не може да дугује порез преко рока — ако држава то неће. Ако она то хоће онда нема смисла условљавати добијање визе за пут плаћањем пореза. Ако држава може да наплати своје потраживање у свако доба, онда нема смисла уводити пропис да се не може путовати, ако се не плати порез. .

Као што рекосмо, изузетак чини само случај инсолвентности дужника. А не може се претпоставити да држава жели да свом инсолвентном пореском дужнику не да визу донде док не плати порезу. Где све остале санкције не помажу против дужника, не помаже ни недавање визе.

Из свега овога излази да држави није потребна санкција недавање визе, пошто она може пре тога лако на наплати порез. После овога намеће нам се питање зашто је онда држава увела један такав пропис кад је он фактички непотребан. Држава је високо морално биће, те је далеко и од помисли да шиканира своје грађане овим средством. Мора дакле да постоји други неки узрок. Истраживање тог узрока биће предмет идућег чланка.

Мајо ај Боља рекз “2 Кејршаћа iz КЕ које

I posle našeg članka »I zlato bezi ispred rata« primetili smo u nekim dnevnim listovima rđavo razumeyvanje pojave da velika količina zlata struji iz Evrope u Severnu Ameriku. Zbog toga ćemo se sa nekoliko reči vratiti na pitanje o uzrocima i posledicama toga odliva zlata iz Evrope. Zabluda se sastoji u pretpostavci da Evropljani svoje tezaurirano zlato prenose u Ameriku na čuvanje. U Severnoj Americi je zabranjeno držanje zvečećeg zlata, (preko jednog

одгедепог !тпоза) род pretnjom kazne lišenja slobode. Tamo je, dakle, tezauriranje zlata i zlatnog novca krivično delo. Amerikanac može da reskira, i reskira u vrlo velikom obimu, tezauriranje zlata. Ali Evropljanin to ne može da uradi, jer bi ga morao da poveri nekoi instituciji koja mu uliva poverenje (to su zavodi za čuvanje vrednosti), a ove ga ne bi primile. Baš iz toga razloga odigralo se ono što smo mi u prošlom broju označili tragedijom Evropljana.