Narodno blagostanje

15. јули 1939

осим борби дуж границе, биле би још борбе о поседање важних стратегиских тачака у Средоземном мору.

Ова слика будућег рата уствари је лоша копија Светског. Али у Светски рат се пошло без ратног искуства, и ниједна од ратујућих страна није била проверила своју стратегију. А она је често била проткана резоновањима охолости, што више непријатеља то више части, и конзеквентно томе, фронтови су ницали на свим могућим политичким границама. Светски рат, међутим, дао је прва стварна упутства како рат не сме да се води. Послератна наука о рату прежвакавала је то искуство, а с друге стране развој ратне технике, нарочито последњих година, изменио је из основа претпоставке уз које ће се водити рат, па је и стратегија морала да се мења.

Стратегија је вештина вођења рата, вештина одбране и напада, која се састоји у том да се најцелисходнијом применом оружане снаге, одабирањем најбољих теренских претпоставки за вођење рата и на познавању слабости непријатеља, постигне максимални успех уз најмање жртве. Док техника није имала оволиког значаја за вођење рата, дотле су били најважнији елементи с којима је стратегија рачунала: број људи и простор са својим географским одликама. Сада је вођење рата зависно од фабрике у првом реду, дакле, од привреде. Док су се по броју људи и географским приликама земље необично разликовале, па и њихове стратегије, дотле, од кад је почео да преовлађује значај технике у рату, морају и стратегије да се међусобно приближују. Нећемо тим да кажемо да се губе разлике између стратегија, например енглеске и немачке. Њихова крупна разлика остаће и надаље да прва рачуна с дуготрајним, а друга с краткотрајним ратом. Полазећи од реалних претпоставки на којима је израђена, стратегија ће дати безусловно печат рату, и зато слику његову треба стварати према тим претпоставкама, а не према карти политичких граница између земаља двају зараћених табора.

Без обзира на стратегију на дуги или кратки рок, рат ће имати тенденцију да буде кратак. Могло би се приговорити да је с тим надама започет и Светски рат. Али нису постојале техничке претпоставке за то, а то су маса и карактер оружја. По обиму наоружање је у свету данас веће него што је било 1918. То је необично важан моменат, јер неће бити потребно чекати годинама да се развије производња ратног материјала, па да с његовом масом дође и кулминација рата. Зато има изгледа да будући рат, ма ко дао за њега иницијативу, стратегија дугог или кратког рока, постигне своју кулминацију одмах у почетку.

На тај начин из технике је произишао појам ороченог рата. Јер ако је маса оружја толика да ће рат у првом почетку бити најжешћи, онда и најмањи пропуст, најмања неспремност може да буде катастрофална. На то рачуна онај који наваљује и баш зато мора да навали свом снагом у једном једином моменту. По томе рат би имао да избије не једног дана него једног часа, за који све мора да буде спремљено,орочени рат. ИМ зато онај који мисли само на одбрану, мора да је спреман тако да у једном моменту може да командује

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 437

свим снагама одбране у земљи, дакле огорчена одбрана.

Из технике је произишао и појам тоталног рата. Ко прекине једну операцију зато што су му понестала средства за њу, може да сматра да је изгубио рат, ако противник има више ратног материјала. М зато ће се у рат поћи с мобилизацијом свих снага којима земља располаже, да се све стави њему у службу, као на коцку. Зато се јошу доба мира мора да подигне ратни потенцијал земље. Он зависи од привредног потенцијала једне земље, од броја људи и од степена у коме су обоје спремљени за рат. Привредни потенцијал једне земље може да буде огроман, али да она не буде организована за потребе рата, као н. пр. америчка. Људство које не добије војничку обуку само својим бројем не доприноси много ратном потенцијалу. Зато ратни потенцијал једне земље, која не долази на прво место ни по броју људи ни по снази своје привреде, може да буде већи него ма које друге, ако је она и људе и привреду најјаче милитаризовала. Ова милитаризација је карактеристична за наш период и кад се говори о наоружаном миру требало би говорити о њој, а не само о наоружању, које је тек један од елемената наоружаног мира.

Даља карактеристика наоружања, моторизованост и механизованост, такође је произишла из технике. Старо ратно правило гласи да се у борби употребљава у највећој мери најубојитије оружје. А то је увек и најновије, оно против кога је одбрана најслабије спремљена. Оружје нове технике су авион и борна кола, а њихова главна одлика је велика покретљивост. Ово оружје је способно да изврши најжешћи напад, да огромном концетрацијом на слабој тачки непријатељске линије направи продор, а затим да помогнуто другим моторизованим родовима оружја у најкраће време запоседне место на коме је извршен продор и да одмах пренесе борбу дубље у позадину непријатеља, да га одсече од његових етапа одбране. Колико је техника доминирала код модерне стратегије види се у теорији талијанског генерала Дуета, који је пре 10 година сматрао да се са 1000 авиона може стећи хегемонија у ваздуху, да ће се у ваздуху одлучити рат и да су према томе за будући рат безначајни други родови оружја. А енглески генерал Фулер сматра да ће борна кола одлучити будући рат. Немачки генерал Гудериан држи чак да ће бити могућна концетрација једне бригаде борних кола, дакле 500 комада, на дужини фронта од 2 километара, односно на свака 4 метра једна борна кола. То је већ такова концентрација да долази у питање способност маневрисања овог оружја, а с тим и његова вредност у рату. А где је сада теорија коју је заступао Дует, кад извесне земље имају у миру 10.000 авиона, чија се снага не мери бројем као што се обично мисли, него по носивости бомби. Салвом бомби названа је у модерној ратној литератури маса бомби коју у једном моменту може да понесе у ваздух и баци на непријатеља ратно ваздухопловство једне земље. Има земаља за салвом бомби од 10.000 тона, које могу да се саспу за неколико часова на непријатељску земљу, а то је 5 пута више него што је употребљено за време читавог абисинског рата.