Narodno blagostanje

27. август 1939,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 535:

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

Ovih dana pušten je u opticaj kovani novac od 50, 20, 2 i 0,50 dinara. Time se počela ostvarivati reforma našeg kovanog novca propisana zakonom od 1937. Mi smo u broju 29/37 doneli, u članku g. d-r Grđića, detaljan prikaz te reforme, pa ćemo sada samo ukratko pokazati razliku između starog i novog novca i koliko će država zaraditi prilikom zamene.

Koliko će država zaraditi prilikom zamene starog Коvanog: novca mnovim

Ostala je ista podela na tri grupe: srebrni, nikleni i 'sitni novac. Ali su promene u svakoj grupi znatne. U prvu grupu do sada su spadali komadi od 50, 20 i 10 din., sada je desetica prebačena u nikleni, a komadi od 2, 1 i 0,50 din. u sitni, pošto je njihova legura aluminium—bronza, a ne niklbakar kao kod starog novca.

Pedesetodinarke su imale finoću 750/1000, težinu od 22 grama, a bilo ih je iskovano 11 mil. komada. Dvadesetodinarke i desetice su bile finoće 500/1000, težine 14 odnosno 7 grama, a u opticaj j2 bilo pušteno prvih 12,5 mil. i drugih 20 mil komada. Novi komadi od 50 i 20 din. imaju finoću 750/1000, a težina je smanjena na 15 odnosno 9 grama. Količina prvih smanjena je na 10 mil., a drugih povećana na 15 mil. komada. Desetica je iskovano 25 mil. komada za 5 mil. više nego starih.

Kod sitnog novca (komadi od 2, 1 i 0,50 din.) sastav legure je 910/1000 aluminiuma i 90/1000 bronza, dok је kod starih bilo 25% nikla i 75'%i bakra. Odnos metala u leguri dvadesetpetparaca ije 980/1000 bakra i 20/1000 aluminiuma. Količina ove vrste novca je povećana ukupno za 100 mil. din., pošto ima da se iskuje dvodinarki 75 mil. komada (za 25 mil. više), onih od 1 din. 100 mil. komada prema 75 mil. i onih 0,50 din. 100 mil. komada prema 50 mil. starih, dok ije količina dvadesetpetparaca smanjena na 40 mil. komada prema 48 mil. komada.

Ukupna količina svih vrsta novog kovanog novca ima da buda 1.360 mil. dinara prema 1.212 mil. din. starog, za 148 mil. din. više.

Smanjenjem težine srebrnog novca i izmenom legure kod desetica i sitnog novca država je postigla znatna uštede. Kod srebra ušteda iznosi 125.050 kg a kod nikla 125.000 kg. Za iskivanje desetica i sitnog novca potrebna količina nikla i aluaminiuma nalazi se već sada u sitnom novcu, jedino ia bilo potrebno dokupiti oko 100.000 kg. bakra. Prema dosadašnjoj ceni vrednost ušteđenog srebra iznosi 75,8 mil. din. nikla 5,9 mil. din. ili ukupno 81,7 mil, dinara. Od toga treba odbiti troškova kovanja, koje cenimo na 30 miliona dinara i vrednost izgubljenog i istrošenog sadašnjeg sitnog novca koja, verovatno, neće biti veća od 8 mil. dinara. Vrednost 100.000 kg bakra, kojeg je država morala dokupiti za kovanje sitnog novca, iznosi 1,16 mil. din., a toliko će država sigurno uštedeti prilikom stvaranja legure srebrnog novca. Prema tome, ukupna ušteda iznosi oko 43 miliona dinara. Кад зг tome doda 148 mil. din., za koliko je više iskovano novca, čista dobit države treba da iznosi oko 190 mil. dinara. (роб шест година Француска има велике кубуре са житним режимом односно са уновчењем вишка пшеничне производње и са држањем минималне цене. Од како је уведена државна интервенција на тржишту шшенице производња пшенице била је вазда преко унутрашње потребе;

Нови необични експери-

мент са житним режимом у Француској

према константној унутрашњој потреби од 720.000 ваг. просечна жетва у 1932—1936 г. била је 837.000 вагона, 1937 принос је био 960.000 ваг., 1938 г, око 820.000 ваг., а у овој години цени се на 800—850.000 вагона. И ако је жетва стално одбацивала извозни вишак интервенциона цена послед“ њих година стално је повећавана: 1986 г. 140 фр., 1987 г. 180 фр., 19838 г. 204 фр. Оваква политика цена давала је потстрека произвођачима на повећавање производње што је имало за последицу све веће терете за државну касу и све већу кубуру са пласирањем нежељеног вишка. У 1937/38 и 1938/39 ове тешкоће достигле су врхунац; нежељени вишкови порасли су на 300.000 вагона, чији је откуп захтевао преко шест милијарди франака које државна каса није могла да стави на расположење, Услед тога за 1937/38 извршене су извесне промене у интервенционом режиму са циљем да се извесан део терета финансирања откупа по утврђеној цени пребаци на произвођаче и потрошаче пшенице. Одређено је да се од утврђене цене одбија просечно 37,50 фр. у корист фонда за покриће губитака од уновчења нежељеног вишка у иностранству, путем денатурисања и употребе у индустријске сврхе (за производњу шпирита). На тај начин просечна откупна цена уместо 204 редуцирана је на 170 фр. односно на 150 франака за велике поседнике и 180 франака за мале произвођаче. Али и после овога државна каса није била поштеђена; на бази државне гаранције јавне новчане установе дале су житном уреду потребне кредите који се вероватно никада неће моћи реализовати, најмање пак у пуном износу. За 1,706 мил. франака држава је откупила 100.000 вагона за гвозде: ну резерву, док је 45.000 вагона извезено, а 40.000 вагона путем денатурисања употребљено за исхрану стоке.

Пред нову жетву понова се поставио проблем минималне цене и финансирања откупа вишка. Министар финансија енергично се успротивио настављању досадашње житне политике и давању нових кредита, После дуге борбе у влади и са посланицима житних крајева, у априлу 1939 објављена је уредба, према којој 31 августа престаје финансирање откупа вишкова пшенице по интервенциљној цени и за уновчење нове жетве уводи нови житни режим који се битно разликује од досадашњег.

Уредба поставља принцип да се Житни уред има да ослони на сопствене снаге, а то се има постићи на овај начин: уместо финансирања откупа нежељеног вишка уред се има старати за откуп по интервенционој цени само оних количина које одговарају унутрашњој потреби. Финансирање откупа ових количина вршиће се на бази аздавања меница произвођачима које ће бити способне за регесконт. Ради правилне расподеле ове количине на поједине гроизвођаче предвиђен је следећи кључ: на основу резултата жетве и преносног вишка утврђује се проценат учешћа домаће потребе у укупној количини и тај се проценат примењује потом на продаје произвођача. Ако на пример свогодишња жетва буде 850.000 ваг, и томе дода преносна количина од 80.000 вагона, укупна количина расположиве пшенице изнеће 930.000 ваг. Уунтрашња потреба од 720.000 вагона у овој количини претставља 77,5%о. Следствено сваки произвођач за 77,5% своје производње моћиће „la KOристи унутрашњу интервенциону цену. Остатак продукције и залихе који износи 22,59) уз извесан предујам предаваће житном уреду који ће се старати за његово уновчење, За овај вишак произвођачима ће на крају сзаке кампање бити обрачунавана просечна цена, по одбитку свију трошкова, коју уред буде реализовао. Тиме се држава ослободила држања интервенционе цене за целокупну залиху