Narodno blagostanje

4, новембар 1939. НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ Страна 693

· skim selištima u Bosni i Hercegovini 1928 propisana

je najmanja površina za bivša kmetska selišta i stečene begiuke, a fakultativno i za druge posede zemljoradnika. Prema tome u raznim nijansama mi smo imali ostvaren princip zaštite, daleko pre nego što smo imali seljačkih pokreta, i nego što je kod nas prodro kapitalizam, tako da nema vrednosti ni argumenat Dr Ва čanića da је ovom zaštitom učinjeno nešto U SUpTrOtnosti kapitalizmu Кој; Тауогшта samo rentabilan posed. Uredba ne zaštićuje seljački posed potpuno, nego samo od prodaje za dug. Argumenti u njen prilog koji su se pojavili u štampi daju Uredbi veći značaj nego što ga ima, ali utoliko su baš i značajni, jer pokazuju težnju u kom duhu treba da se vodi agrarna politika. Međutim, pojavili su se i prigovori Uredbi od strane trgovaca i advokata i to po pitanju retroaktivnosti. To nije principijelan prigovor, nego zainteresovan. | jedni i drugi našli su se pogođeni odredbom o: retroaktiVnosti, jer im |e potraživanje došlo u pitanje. Polazeći sa interesentskog stanovišta, pali su predlozi da se proglasi samo moratorium izvršenja da bi se dužnici primorali da u izvesnom roku plate, pa tek da se posle tog donese delinitivna odluka o tom da se provede izvršenje ili da zaštita, ispitujući svaki slučaj individualno. To bi bilo u suprotnosti s ciljem koji je sebi postavila Uredba, jer ona je baš i htela da da zaštitu od prodaje za dug i prema tome morala je da bude retroaktivna. Ocenjujući retroaktivnost sa interesentskog stanovišta, oni koji prigovaraju Uredbi nisu ni primetili njezinu glavnu karakteristiku obzirom na način na koji |e propisana. Njen smisao |e u ponovnom razduženju seljaka, iako ne izričito. Jer ako poverilac ne može da traži izvršenje, onda vraćanje duga zavisi samo od aobre volje dužnika. A da je dobra volja dovoljna garancija, ne bi uopšte bili potrebni sudovi. Potrebno je da se istakne ovaj karakter retroaktivnosti zato što se upravo sad radi o donošenju nove Uredbe po pitanju zemijoradničkih dugova, kojom bi |oš jedanput bila revidirana zaštita seljaka od poverioca. Propis o retroaktivnosti pretekao je novo regulisanje zemljoradničkih dugova, jer je na područiu Banovine Hrvatske potpuno brisao dugove seljaka s malim posedom.

Kod donošenja ovog propisa o retroaktivnosti pokazalo se da se kod nas još uvek pristupa izvesnim merama sa stanovišta one strane koja je ma u kom pogledu interesantnija. I ovog puta dužnici su bili interesantniji od poverilaca. Advokati se bune što su upali u tu kategoriju. Njihova potraživanja potiču iz predujmova za takse u sporovima ili za honorar. Oni nisu za žaliti, jer ne bi smeli da uvode ovakvu praksu u 5уоjim poslovima. Oni to čine da bi došli do više sporova. Trgovci su interesantniji kao poverioci. Oni su posle 1932 valjda jedini obnovili nešto kredita seliacima. A to su uglavnom mili trgovci. s malim sretstvima Koji će utoliko teže da podnose žrtvu. Ali bez obzira kolika je ekonomska snaga poverilaca, ovde se radi o jednoj principijelno| stvari, da u opštem interesu ekonomski slabi seljak treba da bude zaštićen. Kad se to čini u opštem interesu, ne može se Teret prevaliti samo na ona lica koja si slučajno poverioci. Država je imala da reši ovo pitanje na najpravedniji način, pa kad je mera donesena u opštoj koristi i teret njen morao је da bude opšti, a ne da ga podnose samo pojedinci. U ovom slučaju trebalo je socijalizirati terete, a u naše vre-

me ima vrlo često primera za to. I mi smatramo da je bilo potrebno doneti Uredbu o zaštiti „minimuma poseda i da je ona morala da ima retroaktivnu snagu, jer bi inače promašila cilj. Ali ne sme se dogoditi u pravnoj državi da ona prouzrokuje štetu za pojedince svojom initervencijom u opštu korist. Ona time narušava harmoniju odnosa koji u njoj postoje, a upravo јој је хадаса да je Štiti.

Као о је donesena bez obzira na poverioce, tako isto i bez obzira na kredit seljaka u budućnosti. Ta praznina zjapi zato što se u praksi pokazalo da ova zaštita ubija oblik modernog kredita, a nije dovoljno snažna da zaštiti dužnika od poverioca. Ona ubija jevtin kredit, a to je onaj koji daju banke. Mesto njih pojaviće se u većoj meri zelenaški kredit. Kao što smo kazali u Srbiji se razvilo bezbroj načina na koji dužnik i poverilac sporazumno mogu da izigraju zakon. Ni ova Uredba ne zabranjuje slobodnu prodaju. Mesto hipotekarnog kredita doći će jiktivna prodaja imanja da bi se obezbedilo potraživanje, a to je mnogo gore po seljaka. Oteraće se na put zelenaša i onaj poverilac koji nije imao potrebe da se izmetne u takvog. Trgovac koji je davao robni kredit, da mu se plati u jesen, računao je u konačnoj liniji uvek da mu posed garantuje. Pošto je to otpalo, tražiće i on obezbeđenje na način koji mu ranije nije bio potreban.

Dr Bičanić kaže po pitanju kredita da je poznata stvar kako je on elastičan i da se prilagođuje situacijama. To je zabluda. Kredit nema osnova za prilagođavanje, ako se ne može tražiti izvršenje. Ako se bude čekalo da kredit svojom elastičnošću reši pitanje Seljačkog kredita u budućnosti, seljak će pre propasti. Dugoročni kredit u produktivne svrhe neće dati banke, i one su već pokazale svoju nezainteresovanost. Dr Branko Plivelić, kome je postavljeno pitanje da se kao pretstavnik bankarstva izjasni šta misli o Uredbi (Politika od 20-X-1039) rekao je da je ona dobra, da će seljak dobiti i dalje kredit od onog koji ga pozna, i da se pitanje kredita može da reši obrazovanjem potpornih fondova kakvi su pre rata postojali a Bosni i Hercegovini. Ti fondovi dobijali su kredit od banaka uz garanciju vlade, kredite su delile, prema tome, političke vlasti. Preporučujući ovo vraćanje primitivnijem obliku kredita, banke tim izražavaju potpuno svoju nezainteresovanost za seljački kredit, koja uostalom nije nova, nego još od 1932, ali koja je ovim mogla samo da bude pojačana. Pa i taj prediog Dr. Plivelića nije ostvariv. Jer ako postoji zaštita poseda, u principu morala bi da bude i prema ovakvim fondovima. Država bi se pojavila kao jedini poverilac, pa bi ili bila bespomoćna prema svojim dužnicima, ako ostane zaštita minimuma, ili bi ona monopolisala prodaju зејаскос розеда ако bi zaštita važila samo prema privatnim poveriocima.

Bez obzira na argumente za i protiv ove Uredbe, treba da se odredi njeno mesto. Ona uvodi nepotpunu zaštitu minimuma seljačkog poseda, naime samo prema poveriocu, a ne i prema sopstveniku. Logički izlazi da |e opasnost posedu pretila samo od poverioca. Da li je to tačno i kakav je prema tome ekonomski i socijalni značaj ove Uredbe?

U ekonomskom pogledu Uredba nema gotovo hikakvog značaja, iz prostog razloga što nema seljačkih· dugova zbog kojih bi mogli da se prodaju posedi. Seljački posed je posredno pod zaštitom od 1932 od kad je uvedena zaštita zemljoradničkih dugova. Posle toga seljak nije dobio novih kredita. Mi nemamo statistič-