Narodno blagostanje

__Страна 742

podelom kompetencija između banske vlasti i savezne vlade. Pre nekoliko dana Ban Hrvatske izjavio je sa puno prava, da ne može da primi zakone beogradske Vlade koji regulišu materiju koja spada u nadležnost Banovine. To u najvećoj meri važi i za Uredbu o Direkciji za ishranu. Sledstveno, Banovina Hrvatska sama će izvršiti potrebnu organizaciju za snabdevanje pasivnih krajeva, a od kredita odobrenog njoj će pripasti : 29%. Prema »Politicić, od 12 novembra, organizacija

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. -47

prikupljanja i distribucije rezervi hrane izvršiće зе ац-

tonomno i na teritoriji Slovenije. Usled toga Direkcija za ishranu neće moći da ima nikakvog uticaja na poljoprivrednu politiku i politiku ishrane u Banovini Hrvatskoj, a docnije i u ostalim banovinama. Kao centralna ustanova u novom državnom uređenju ona nema pravnog osnova. Sledstveno, kad se budu formirale sve banovine, Direkcija će ostati u vazduhu bez svoje ferjtorije, logički moraće da se likvidira.

пи

Поводом гласова за ограничење потрошње

«

„ _ Још док су неки наши листови нарицали над упропашћеном нашом спољном трговином услед рата, Ми смо указали на небројено знакова претстојеће сјајне извозне коњунктуре. То се убрзо потврдило навалом делегација разних држава ради обезбеђења што већег извоза животних намирница и сироВина из наше земље. Доласком нових делегација понуде су биле све повољније тако да се код меродавних у последње време почео да отима уздах „ах, што немамо више робе за извоз!" Данас би се могле продати бескрајне количине животних намирнида и сировина и то по најбољим ценама и — по избору — за суво злато. Ми смо већ неколико пута нагласили да страхујемо да нисмо у давању контингената за извоз премашили наш извозни капацитет. Код пшенице изгледа да је то већ случај, а то може да буде фатално по нашу народну привреду. Последње две три недеље тај се уздах преноси на све шире кругове и сасвим је природно да су људи богате маште и обилне лектире почели да продуцирају све већи број планова и сугестија за повећање количина погодних за извоз. У те планове спадају и они које смо читали ових дана у новинама, а који се односе на разна ограничења унутрашње потрошње да би остало што више за извоз.

Ми сматрамо да не може једна земља да извози и оно што је потребно за нормалан живот њезиног становништва само зато да би се добило што више девиза — без бзира на то да ли ће те девизе служити за покривање нормалне економске потребе или за ванредне. Ако та извозна коњунктура не допринесе побољшању нивоа живота нашег народа, онда је она више штетна него корисна. Ограничење потрошње добара која служе свакодневном животу је врло делитакна ствар социјално-етички, политички и кулурно. То је мера на коју свет мора бити готов онда кад се те потребе имају задовољити увозом, а увоз не може да се обави у жељеном обиму. То. је на пр. случај са земљама које су у рату. Али да се ограничи потрошња животних намирница само за то да би се добило што више девиза од из„воза, наопака је мера. Ми допуштамо да се о овоме питању може дискутовати из простог разлога, што се не слажу сви људи у томе, у којој мери треба др„жава да допринесе благостању народа и у којој мефри и кад држава може да тражи жртве од њега.

Говори се како би то било потребно из разлога бољег економисања. Ми не знамо шта се разуме „Под економисањем; ако је то штедња, онда нема

животних намирница

боље и горе штедње него има или штедња или расипање. А наш народ не расипа. Врло је мали део боГатих људи који траше на храну више но што је то потребно. Али више од 80% наших грађана троше мање но што је потребно.

Једна од првих мера треба да буде забрана клања младе стоке, као што су: прасад, јагњад и телад. Кад год се дуже времена држи високо цена стопи, увек се чују гласови, да би требало забранити извоз младе стоке или чак и клање. Није то ништа ново, ми смо то небројено пута чули за последњих четрдесет година, Тај се предлог вади као кеба иза појаса, јер за то није потребна никаква велика стручност ни генијалност. Међутим, никад та мера није дала жељени резултат. Последњих година код нас је сточарство стално опадало због ниске цене. Питање о коме је код нас писано и писано, али по коме ништа није могло бити урађено, јер силе које диригирају извозом стоке биле су јаче од целокупног јавног мишљења и интереса широких маса. Појава

"изненадне добре коњунктуре за стоку наишла је на

један низак ниво производње. Срећа је велика што Cy предлози о забрани клања пали у јесен, тако да имамо времена да се охладимо, пошто на пролеће почиње да се множи стока. Ако се дотле не бисмо охладили, онда бисмо том мером нанели највише штете најсиромашнијем произвођачу стоке.

У Југославији постоје две врсте сточарства: натурално и комерцијално-капиталистичко. Натурално сточарство се налази у сектору натуралне пољопривреде. Сељак за време лета може да исхрани више стоке него зими. Управо зими нема он сточне хране, уопште он није организован да гаји стоку зими, преко зиме задржава он минимум потребан за вучу и за обраду у пролеће, па ни то не увек, — нарочито кад је било суше. Он нема новца да купује храну. Стока, коју би хранио купљеном храном, била би најскупља. То му се не би рентирало. Њему рентира сточарство само у тој мери у којој он може да исхрани на својој ливади и отпацима из свога газдинства. Отуд имамо нормалну појаву, да се сточни вашари одржавају у јесен; тада сељак продаје онај део стоке коју је хранио (и евентуално којом је радио), а која је делом принова те године. Управо његов главни сточни производ је принова од основног стока, који мора да држи. Али ол то мора да прода и најбоље пролази кад прода ту младу сто-

ку, док је још на млеку. Онда га она најмање кошта.