Narodno blagostanje

- 125. новембар 1939

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 743

| __То што он продаје, купују две врсте купаца: потрошачи и капиталистички произвођачи — сточари. Ови само код рогате марве умножавају свој сток у сопственом кругу, иначе купују. 10 нарочито важи за свиње. Позната је ствар да је између сељака и капиталистичког произвођача била подела рада: сељак је гурао до кочинара, даље није могао да храни. Куповао је капиталиста који гаји и извози. једна од главних позиција прихода сиромашног сељака је она од продаје прасета, јагњета, па и телета. Забраном клања ове стоке ми бисмо оборили цену тим производима, а они би ипак отишли тамо, куд морају да иду. Кад је добра коњунктура, онда капиталистички сточари купују максимални број младе стоке од сељака. Али никад не могу да купе — све; један део мора да се поједе. Тај део отишао би у бесцење. Ако бисмо хтели да форсирамо сточарство, онда бисмо то могли да радимо само форсирајући капиталистичку производњу, јер она се брз0 шири. А ту су потребни велики капитали. Према томе организација кредита за сточаре било би једно: од најефикаснијих средстава. Али и ту има још ризика. Може рат брзо да се сврши, може да се сруши та ратна коњунктура и да произвођачи остану с инвестицијама, као што је то било пре неколико година са произвођачима хмеља, који су губили по 50.000 дин. по хектару. | Као што видимо, проблем сточарства није тако лак ни пут тако кратак.

још је необичнији предлог рестрикције код хлеба. Каже се да се треба да пропише јединствени хлеб, који ће бити на бази црнога брашна. Зашто 'не2 Тога има у целом свету, тога има у Немачкој у великој мери и вероватно и у другим неким зараћеним земљама. Али тога не може да буде код нас. Огромна је разлика између функције хлеба у исхрани код нас и у другим земљама. Ми имамо нижи стандард живота широких маса но и у једној земљи у којој је прописан квалитет хлеба. Код нас је код половине становништва хлеб једина исхрана. Нешто мало додатка уз то у млечним производима у сточарским крајевима и у пасуљу у другим крајевима, и то је све. Наш се народ храни хлебом. Али немогућно је прописати јединствен хлеб, кад се читави крајеви хране пројом. За њих би био прескуп пшенични хлеб у који би се мешало ражено брашно. Због једних би се морао прописати тип хлеба од кога би се друга половина становништва разболела. Друкчије „у том погледу стоје велике европске нације у чијој исхрани хлеб не игра толику улогу и где је најслабија врста хлеба далеко изнад нашег просека. Имућ-

ни не једу хлеб. Они немају кад да дођу до хлеба једући друге материје. Једу хлеб у толико колико је потребно да ублаже силну масноћу коју троше. А

за сиромашне људе хлеб је једини лиферант угље-

них хидрата, чије сагоревање организму даје снагу.

После ових специјалних замерака да напоменемо једну начелну. Ограничење производње и потрошње, као и регулисање цена, три су највећа проблема пред којима се може да нађе државна економска политика. Тешкоћа тих проблема је различна према многим околностима. Код потрошње тешкоћа зависи од тога на који начин долази земља до тих производа. У колико се лакше контролише извор тих добара, у толико се лакше може да из“ врши ограничење потрошње. Онде где је раштркана производња, ту је искључена свака рестрикција производње. Најлакше се може да рационира потрошња артикала који се увозе. Даље, лакше се може да рациснира потрошња артикала, који се производе у великој маси у малом броју произвођачких места. Например шећер, пиво итд. Међутим, код артикала који се производе раштркано, код милиона произвобача, никад ограничење потрошње није могло да успе. Најбољи пример је за то Немачка за време (Светског рата, Све што је било потребно за рационирање артикала животних намирница Немачка је учинила, па ипак од почетка до краја рата земља je била у знаку т. зв. верижне трговине и кријум“ uapeM»a (Schleichhandel). За све време рата била је стална циркулација између вароши и села са корпом у руци или торбом на леђима; то никаква власт није могла да спречи. Ко је био млађи, окретнији, лакше циркулисао, боље говорио и најзад имао више пара, и боље се хранио. Што је то данас успело у Немачкој лежи у организацији целокупне производње, Тамо је већ пре рата произвођач пољопривредних производа био обавезан да одређену количину лиферује држави, а органи су успели били да ту количину тачно одреде, да ни килограм више не остане произвођачу. Кад држава узме целокупан вишак про изводње у своје руке и врши дистрибуцију преко својих органа, онда је рационирање лако. Али донети један закон и рећи да се ограничава потрошња меса у Југославији, где свака кућа на селу има пиле, прасе, јаја итд. то би имало за последицу повећану потрошњу, али тако да једни троше више него што су икада до сад трошили, а други мање. Ми нисмо организовани за тај посао и према томе боље је и не покушавати. Има других артикала у којима се може да постигне много са повећаном производњом за време рата. О томе у идућем чланку.

== (ф === —== ф ==

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

У завршним рачунима Генералне дирекције државних железница упада једна ствар у очи: постепено повећање железничке мреже а опадање броја локомотива и теретних кола. Управа железница успела је да у овом периоду повећа железничку мрежу од 7.739 км 1922/23 на 9.444 км у 1937/38. Али колико је год тиме учинила велику услугу привреди, она због оскудице у капиталу није могла да У одговарајућем размсру повећа возни парк. Због тога се

Технички развој наших железница у периоду 1918/12—1937/38

број локомотива, који је од 2.672 1923/24 порастао на 2.887 1928/20, од тада стално смањивао и 1987/38 износио 2.383. Ми смо већ у ранијим глосама истакли да је у том броју садржан знатан део старих, дотрајалих које ће се морати касирати; због тога ће се он следећих година још вишег смањити уколико управа не набави нове. Оволики број локомотива је сувише мали за нашу државу с обзиром на наглу индустријализацију и општи привредни развој. Од 0,33 локомотиве, колико их је отпадало 1923/24 на ] км експлоатисане пруге, тај се број постепено смањио на 0,25 1937/38. Свака локомотива је јако оптерећена, а последица