Narodno blagostanje

30. депембар 1939

Никакве везе са факултативношћу пореске

"пријаве. нема чл. 138 којим се прописују казне од 50—500 Дин. за сва она лица, која су по закону ду'жна да поднесу пријаве и даду ма какве податке,

па то не учине. Овде се искључује пореска пријава

изрично и пропис се односи на давање података у _ главном не од стране пореског обвезника, већ од -- трећих лица, која се појављују као сведоци, вешта-

ци ИТД. |

7 Овако доследно проведено начело факултативности' пореске пријаве убрзо је било изложено на-

"падима од стране новога духа, који је почео да узи"ма маха у нашој пореској политици, а нарочито у

нашој пореској администрацији, а који ми називамо

"пореском инквизицијом. Прва дерогација тога прин= "ципа налази се баш у ономе члану пореског закона,

којим је он првобитно и оригинално статуиран, у

чл. 107, у чијем се другом ставу каже, да пореска.

власт може тражити накнадно од пореског обвезника да поднесе пријаву. Ако он то није дужан да учини, онда је овакав пропис бесмислен. А ако је дужан онда су бесмислени чл. 107, 120 и 129. Даљи

· напад на факултативност пореске пријаве налази се

култативности пореске пријаве: у чл.

чл. 137 закона који прописује и казну за пореског

обвезника, који не преда пријаву у одређеном року.

Та казна износи од, 3—15% разрезаног пореза. Узгред буди речено ово дерогирање горњег

„принципа. у нашем закону је прилично неспретно и

конфузно изведено. Ако порески обвезник не подне-

"се пријаву у одређеном року рескира горњу казну. Али ту исту казну рескира он и ако је поднесе али

после рока. У место да се хонорише подношење пријаве све до момента кад није доцкан, казни се чак и онда, ако је цигло један сат после рока. Види се да лукави законодавац није имао моралне храбрости да принцип јавно укине, већ је прокријумчарио дерогацију. | | _ На први поглед изгледа да је још једним законским прописом извршен напад на принцип фаHI 142 други став, који гласи: „Кривцем пореске утаје сматра се и онај поски обвезник, који свесно, у намери да избегне плаћање законског пореза, затаји који извор прихода

или део имовине чије је приход подлежан порезу".

То може да важи само за приход за који по-

"реска власт може да сазна само ако јој ко достави

или пријави. То би важило само за део имовине који је апстрактан, тј. који се састоји у каквом потраживању међу приватнима без икаквог додира са државном власти. У том случају не би био дерогиран принцип факултативности пријаве. Али ако се овај пропис односи и на оне делове имовине, који су јавни, које иначе пореска власт мора водити у евиденцији, као што су земљиште, зграде и радње, онда је то укидање поменутог принципа и увођење јед-

·ног. начела, које је потпуно противно принципима

закона непосредног пореза у целом свету. Не постоји утаја, ако се не пријаве куће, земљиште и други

·видни објекти, јер о њима мора да има евиденцију

сама пореска власт. Велике промене донела је најновија реформа закона о непосредним порезима. У 5 24, који заме-

_њује досадашњи члан 85, а којим се казни порески „обвезник по друштвеном порезу за недавање пода„така за 1.000—10.000 дин.,

та се казна удесетостручава (од 10—100.000 Дин.) с тим да то не

· НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 823

искључује казну за утају у чл. Маи 142 а. Ми смо већ подвукли, да се не може да учини утаја, ако се не поднесе пријава нити се да ма какав податак. Али смо у исто време истакли бојазан да се став други чл. 142 ипак у пракси овде-онде тако не тумачи. 5 24 је избацио потпуно други став досадашњега чл. 142 и дао дефиницију утаје као скривање, а не као непријаву. Та коректура би свакако заслужила признање од стране пореских обвезника, јер је она уклонила једну велику опасност. Али се

онда намеће питање, како је то могућно да се у 8

24, у коме се прописује казна за недавање података и непријаву, у исто веме прописује, да та казна не искључује казнену одговорност за утају по (новом) чл, 142 и 142 а. Ми ћемо радо претпоставити, да редактор ове реформе није био на висини или да није до дна познавао закон, или је превидео неслагање између 5 28 и новог чл. 142. |

Како је један велики број подузећа који подлеже течевини овом реформом изједначен са подузећима која плаћају друштвени порез, то је сасвим природно било, да се и казнене санкције из чл. 85 пренесу и прошире на ова подузећа, пошто. нема више никакве разлике између метода разрезивања једних и других. Горња казна из 5 24 пренесена је овде (наравно удесетостручена према. досадашњој). То се налази у новом пропису у чл. 107 А.

Да би смо правилно ценили значај ових казни које иду до 100.000 Дин. потребно је да имамо у виду да су то само дисциплинске казне. Оне су сличне казнама за недолазак на позив итд.; то су најлакша кривична дела, према томе за њих се прописује најмања казна. Узгред буди речено у новој реформи сматра се да је 50 Дин. равно један дан затвора. Из тога излази да је казна од 100.000 Дин. равна казни лишења слободе од две хиљаде дана затвора. То спада по кривичном закону у тешке казне. 70 је код многих течевина равно конфискацији целокупне имовине.

Казна за неподношење пријаве и недавање. података лежи пре свега у чл. 137 (3—15% разрезане порезе) и друго у ризику да порез буде разрезан једнострано од стране пореских власти.

Истина, једностран разрез мора такође бити строго на основу података, он не сме бити казна, али је могућно, да су податци којим пореска власт располаже, такви да омогућавају много веће оптерећење. Али је све то злато према другом једном про“ пису, који се налази у 5 24 и 33. Тамо се каже да се казна од 10—100.000 дин. изриче у сваком случају неудовољавања тражњи власти. Шта то значиг Пореска власт може податке, који су јој потребни, да тражи једним актом или сваки податак засебно. једним актом податке о отписима, другим о надни“ цама и платама, трећим о попутнини, четвртим 0 плаћеним порезима итд. За неодговор за свако питање следи казна од 100.000 дин. то значи 3 милиона динара месечно односно 36 мил. дин. годишње.

Може уосталом пореска власт да тражи податке који јој уопште нису потребни и све то, наравно у року од осам дана. За сваки неодговор 100.000 динара.

Ни то није све. У 5 24 прописује се даље, да се тај захтев може понављати за целу пореску г0дину и за неодговор на сваки понован захтев следује казна до 100.000 дин. Ако се сваких десет дана. по-