Narodno blagostanje

11. мај 1940.

1 игедп та

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 991

моге 1 дос ао каћа за ЊВајкали

L INFORMACIJA 1 АМАШЈА — DVE FUNKCIJE ŠTAMPE

U prošlom broju smo pisali o ogorčenju francuske čjitalačke publike protiv načina informisanja o ratu od strane velike pariske štampe. Za našu se štampu ne može reći da je senzacionalnija no strana, pre |e protivno slučaj. Ali ipak ona ne vrši svoju funkciju, po našem mišljenju, u potpunosti. Mi smo |oš pre rata zamerali našoj štampi jednostranost. Ona je isključivo informativna. U tom pogledu ona čini za naše prilike velike napore: održava korespondente na strani, podnosi velike telegrafske i telefonske troškove itd., ali od kako је ukinula uvodnike, ona je ostala samo na informaciji. Ona nema više ambicije da u stručnim pitanjima, kao što su školska, kulturna, agrarna, industriska itd. ima svoje gledište. Ona |e i tu samo |avna govornica. Postoje za to olakšavajuće okolnosti za jedan deo naše štampe. Režim od 6 januara 1929 god. je gotovo od početka. vršio strahovit pritisak na štampu; imao je jedmo rukovodno pravilo da štampa domosi samo ono što je njemu prijalo. Kako |edan deo štampe nije hteo da čini vlastodržcima čapras-divan, to je pobegla u informaciju. Ali ni ova nije bila slobodna kontrole od strane vlasti. Zbog toga je štampa u želji, da ipak iznese nešto što nije u ćefu vlastodršcima, pribegla zavijanju, zaftutuljivanju, alegorijama, aluzijama i dvosmislenosti. Taj metod po nevolji razvi|ao se i usa– vršio m toj meri, da je kod mnogih postao navika. Za neutralne listove on je vrlo dobar i za inutrašnjo-političke prilike, jer onemogućuje objavljivanje mišljenja

raznih političkih interesenata, a da se nikome ne za- ~

meri.

Rat je događai, o kome se želi obaveštenje i mišljenje, ali pre svega obaveštenje i to po mogućnosti dva tri puta dnevno. Rat je berićet za novine, pošto su one javni organ obaveštenja.

Naša |e štampa i u pogledu obaveštenja o ratu ostala čisto informativna. Za to ima izvesno izvinjenje. Mi smo neutralna zemlja, a danas zaraćene države treti raju štampu kao odgovorne faktore države. Navijanje za |ednu stranu smatraju zaraćene zemlje kao prekoračenje neutralnosti. One tu pokazuju neverovatnu netolerantnost. Mi smo pre nekoliko meseci pisali da je neutralna država ona koja se trudi da ugodi obema zaraćenim stranama, ali joj to ne uspeva; ne svojom krivicom, već onom zaraćenih država. One dele sve ljude i ustanove u neutralnim zemljama na svoje i protivničke. Sredine nema. Kod takvog gledišta naravno da nema mesfa za neutralnost. Ma kako da sedneš rđavo si seo u očima zaraćenih. Zar nije londonski »Times« pre dva meseca nazvao »Politiku« germanofilskom. U svima zemljama postoji cenzura za pisanje o ratu. U koliko nisu sami obziri krivi što štampa beži u informaciju o samome ratu, krivi su drugi.

Štampa ima dve funkcije, obaveštajnu i analitičku. Novine su dužne da imaju mišljenje o važnim pitanjima, koje ni jedan list ne može da odobri; ali se ne može poreći ni to, da kad sva. štampa ili većina pođe jednim pravcem, široke mase ne mogu da se brane.

To najbolje pokazuje jedan skorašnji događaj.

Engleski listovi su domeli vest da je talijanski

flotni manevar uvodi za napad na Jugoslaviju. Drugi su listovi javljali da Nemačka magomilava vojsku blizu jugoslovenske granice. Zatim su došle vesti, koje su u stvari jedan naopak komentar odluke pribrežnih država Dunava da održavaju policiju na njemu. Zatim je došlo proterivanje Nemaca iz izvesnih zemalja jugoistoka Evrope.

Sve je to imalo za posledicu da |e tendenciozna štampa zapadne Evrope stvorila jednu atmosferu u koioj su dobronamerni čitaoci peverovali da zbilja pretstoje ratne komplikacije na jugoistoku Evrope. Mi smo tih dana na putu po zapadnoj Evropi imali prilike да se uverimo da su te mahinacije štampe impresionirale čak i one, koji bi trebali da znaju nešto više no što ona Zna.

Naša je zemlja od početka rata prošla kroz tri ratne psihoze. Svaka je od njih imala nekoliko uzroka. I poslednja je imala uzroka unutrašnjih i spoljašnjih. Među unutrašnjim bio je i nezgodan rad pododbora za odbranu od napada iz vazduha.

Pod ratnom psihozom ne razumemo mi strah od rata od strane onih koji imaju da ratuju. Pod ratnom psihozom razume se duševno stanje starijih ljudi, žena i izvesnog kruga poslovnih ljudi. Kod njih |e strah ekonomske rpirode (odnosi se na imanje, na prihod) ili sentimentalne (strah za najrođenije kod roditelja, žena i dece) ili naizad političke (strah od okupacije i specijalnih proganjanja).

Ratna psihoza je vrlo štetno stanje po narod. Pezimisam je uopšte rđav ambijent. Kad su Amerikanci 1932 g. videli da se svetska privredna depresija ne može da ofkloni, država i javni radnici uperili su svu. svoju akciju na suzbijanje pesimizma. Amerikanci, kao dobri psiholozi, govorili su da postoje dva zla u Americi: privredna depresija i pesimizam. I zbog toga је organizovana bila propaganda (o kojoj smo mi pisali u svoje doba, pod parolom: „ne prestaj da se smeješ” ili kako bi naš narod kazao „udri brigu na veselje”).

Pesimizam treba suzbijati. Njega ima dve vrste: opravdanog i neopravdanog. Ratna psihoza je obično neopravdan pesimizam. Taj se u toliko lakše suzbija i u toliko ga energičnije treba suzbijati. Mi smo već jed-

nom pisali da ni država me čini svoju dužnost u OVOJ

oblasti. Tom smo prilikom ukazali na to da država obično, kad sasvim zagusti, naredi kakvom činovniku (koji inače poznaje dobro pitanje) da napiše 'kakav članak koji |e obično pun šupljih fraza i koje naši listovi obično donose kurzivom želeći time da naglase da

fo nije iz uredništva, nemogući to da urade otvoremo.

Mi smo oduvek protiv ministarstva propagande i sličnih državnih ustanova. Francuz je za vreme Svetskog rata imao podsmešljiv izraz za tu pojavu »bourrage de crone«, ali to ne znači da država treba da beži iz propagande svuda i pod svima uslovima. Ako štampa ne vrši funkciju analize događaja, onda je to u toliko veća dužnost države. Ali velimo ne u obliku diktata, niti

šupljih fraza, koje se upotrebljavaju u diplomatskom ·

žargonu, već u vidu razlaganja, obrazloženja, kao što to biva između dvojice ravnih.