Narodno blagostanje

11. мај 1940.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 9295

Енглески парламенат дискутује о финансиској политици

И у нормалним приликама дан буџетске дебате у Енглеској је велики дан. Ове године он је очекиван са удвострученим интересовањем, јер је у првом ратном буџету влада морала да изложи своју финансиску политику у току рата. Седам месеца рата протекло је, али финансиска политика у рату није била добила своју дефинитивну форму. Истина, одмах почетком рата изгласани су били нови ратни кредити, и влада је најавила повишење пореске стопе са 35% на 377; %, предузела је низ мера на тржишту капитала, да би створила повољну ситуацију за закључење ратних зајмова, али о самој финансиској политици није се дефинитивно изјаснила. Имала је извесно оправдање у томе што се почетком рата није могло да предвиди колики би могли да буду његови трошкови. А од њиховог износа зависи и финансиска политика. Она не претставља нарочит проблем кад се расходи могу да покрију редовним приходима. Међутим, пре него што је избио рат било је потребно да се један део расхода покрије зајмом. Рат је повећао расходе, па је публика са већим интересом чекала да чује од министра финансија на који начин мисли да дође до · новца,

То је оно питање због кога се са интересом прати буџетска дебата у Енглеској и иначе. Међутим, износећи у предлогу буџета колико мисли да потроши влада индиректно најављује мисли ли да развија ужу или ширу акцију. Што је програм шири и одлучнији, утолико ће да буду и већи расходи. Величина расхода не може се у рату никад предвидети, зато што она зависи и од ратне акције непријатеља. Али ако постоји неки ратни план владе, мора се он да одрази на буџету.

Овај двоструки интерес публике изразила је много пре доношења буџета енглеска стручна штампа. Прво питање, колико ће држава узети и на који начин третирано је обзиром на економске последице ратних трошкова. Иако је рат изазвао низ ратно привредних мера у Енглеској, привреда је у основи остала либералистичка, а још више испољава се тенденција економске политике да се не отежа враћање либерализму после рата, Тиме је одређено унапред једно становиште са кога је имала да дође критика буџета. Друго становиште полази од потреба рата, да треба поднети онолико колико је потребно за најуспешније вођење рата. Можда само дефетисти нису за то, али они се не чују. Чује се само глас да трошкови могу да иду на 2, 3, 4 милијарде фунти стерлинга, а министар финансија нека се побрине како ће решити проблем покрића.

Министар финансија, Сер Џон Сајмон, који је такође морао да води рачуна о ова два супротна интереса, да ратне финансије не изазову поремећај у привреди и да се поднесу трошкови ма колики да буду, налазио се као у клештима. Обична је појава да се министар финансија појављује пред критичарима у парламенту као расипник, а они штедише. Ове године улоге су се промениле у Енглеској. Министар финансија испао је штедљив и изазвао против себе врло оштре нападе од стране опозиције. Раднички посланик Далтон напао је владу што је

успела да од одобрених ратних кредита за првих седам месеци рата уштеди 100 милиона фунти стерлинга. Он је у томе нашао само доказ да влада не предузима све што јој стоји на расположењу за енергично вођење рата. Либералистички настројени „The Economist” kaxe ma је влада трошила као да се спрема да изгуби рат.

Министру финансија пребачено је да је код састављања буџета полазио од оног износа ратних трошкова који је достигнут крајем седмог месеца ратовања. Он је предвидео да ће ратни издаци до краја буџетске године 1940/41 изнети 2.000 фунти стерлинга а то је око 5 милиона дневно. За првих седам месеца просечни трошкови били су 4 мил. дневно, али већ у првој половини марта они су се попели на 5 милиона на дан. Према томе влада је, судећи по трошковима предвиђала да ће се рат водити у току следеће године оним интензитетом којим је вођен и до сада, а то значи без иницијативе. За то ће сви министри бити одговорни парламенту, критиковао је Далтон.

Влада и опозиција разишле су се на питању величине расхода и то опозиција тражи да они буду већи. То размимоилажење није непребродиво, јер влада и сама допушта да би рат могао да захтева у току године много више, што се још увек не може да предвиди, па ће онда да тражи накнадне кредите. Зато је критика више принципијелна, јер од владе тражи одлучност и акцију. Али је огромно размимоилажење по питању покрића ових трошкова, и у том погледу критика је била најоштрија. За минимални буџет расхода министар је предвидео покриће 46% из редовних прихода, а остатак има да се покрије зајмом. „Место да је својом финансиском политиком изразио спремност владе на одлучну акцију", пише „Економист", место да је донео буџет који би посведочио да влада предвиђа све евентуалности, министар финансија забашурио је озбиљност ситуације, и куражи грађане у уверењу да неће бити потребно да поднесу веће жртве него што их подносе сада. И поред најбоље воље да се подржава поверење у јавне финансије, буџет може да изазове само горко разочарење."

Разочарење је изазвала чињеница да је министар финансија, повећавајући порезе, нашао покриће само за 1,234 мил. расхода, а 1,433 милиона одлучио да позајми. Постоји пропис енглеског буџетског права да опозиција не подноси предлог за повишење пореза или увођење нових. Зато се она у својој критици ограничила на то да констатује да је предвиђено премало прихода од пореза. Бранећи се од напада министар финансија молио је да му да бар сугестије одакле и како да узме више. По његовом мишљењу он је предвидео да узме највише колико је могућно. У претпрошлом броју ми смо изнели који су порези повећани, који су нови терети уведени и по речима министра финансија они су већ толики да су се морале увести специјалне мере, које дирају у либералистичку организацију енглеске привреде.

Две од тих мера нарочито су интересантне. Максимирана је дивиденда и забрсгњена исплата ди-