Narodno blagostanje

18. мај 1940.

Доиста, постоје одличне природне претпоставке за развој привредних односа балканских земаља, а оне су донекле допуњене привредним развојем појединих од њих, јер у једнима постоје индустрије којих у другима нема.

Али од претпоставки за привредну сарадњу до сарадње лежи огроман простор. Није довољна добра воља, него треба знати шта да се предузме и потребно је утрошити много времена док се постигну неки резултати. Потребна би била сагласност у привредној политици балканских земаља, која би искрено ишла за истим циљем, постизавањем сировинске аутаркије. То је дуг процес преоријентације у привреди, за који више нема времена када је куцнуо дванаести час по питању сировина. Илузија је -да балканске земље производе довољно свих сировина осим трију које су споменуте. Било би потребно да се производња неких повећа, па да заједничке потребе буду задовољене. С друге стране, ако производе довољно извесних сировина, оне су везане трговинским споразумима са другим земљама који се не могу раскинути, (без тешких привредних последица. Примера ради да споменемо, од месечне производње нашег бакра, која износи око 4,5 хиљ. тона по уговору морамо да лиферујемо самој Немачкој и Француској 2,5 хиљ. Италији такође знатну количину, по споразуму са Совјетском Унијом обавезали смо се такође да лиферујемо бакар, затим наше потребе расту, а нема изгледа да се производња повећа. Ми немамо могућности да резервишемо бакар за потребе балканских земаља, кад је његова размена подлога за наше привредне односе са другим земљама, које ми не можемо да раскинемо без огромне штете по себе. Исти случај је са румунском нафтом. Било би довољно за балканске земље онолико колико Румунија производи, али и привредни и политички разлози су против резервисања нафте за њихове потребе.

Ако је сировинска аутаркија велика илузија, шта да се каже за индустриску. За њу је потребан један привредни план, који би се изграђивао годинама. Сада је касно. Ми смо толико пута понављали сугестије, да наши меродавни узму иницијативу за привредну политику индустриске аутаркије балканских земаља. Било је довољно времена да се нешто предузме. То би био деликатан задатак, зато што би се таква индустријализација могла да изведе само под претпоставком добрих привредних односа са другим индустриским земљама које би лиферовале машине. Сада не само да нема времена, него се не може рачунати ни на чију помоћ, јер оне земље које би имале да лиферују машине налазе се у рату, и ставиле су своју спољну трговину у службу ратним интересима. Осећајући да је нереално говорити о „индустриској еманципацији" од великих индустриских земаља, (оригинална и погрешна терминологија, јер ми баш вапијемо за лиферацијама те индустрије и према томе имамо потребу да будемо привредно за њу везани), чланкописац каже да се нико. не заноси њом, него да она треба да буде привремена замеом оног што имамо. Ако они који спремају реферате за заседање Привредног савета немају и других идеја, дожи: већемо да нам се препоручи да се за време рата задовољимо с оним што постоји. Онда је и састанак сувишан.

a Ji i ________________--|

Više od petnaest godina govoTi se kod nas o potrebi podizania fabrike · automobila. 'Uzimano je bilo u obzir podeljivanie koncesije Fordu za podizanje fabrike, koja bi podmirivala potrebe balkanskih zemalja i bliskog Istoka. Kad je to propalo, javljali su se planovi privatnog kapitala, koji bi se upustio u' Кај posao uz zaleđe inostranog. Ono je potrebno, kod ove grane industrije

Država kao industrijalac

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 511

· пе зато zbog kapitala nego i zbog tehničke pomoći i isko· rišćavanja stranih patenata. Svi su ti planovi propali zato

što posao nije mogao da bude rentabilan na malom jugoslovenskom tržištu. Dok je privatni kapital iz toga razloga

morao da se povuče, država je prešla preko nerentabilnosti i

podigla fabriku u Rakovici.

Sigurno je da država nije našla neki način da učini rentabilnim posao koji je po svim privatnim kalkulacijama, i to u sređenijim prilikama nego što su sadašnje, bio. neren-

tabilan. Ako je država podigla fabriku samo zato da pod-

miri svoje potrebe, a privatnoj tražnji ostavila da se snabdeva kao i do sada, onda će nju autobili doći skuplje nego da ih kupuje iz inostranstva, a problem ove industrije u zemlii nije rešen. Ako je rešen time što će se proizvoditi i za privatne potrebe, nije trebalo da država uzima inicijativu iz privatnih ruku. Jer uz one koncesije koje je država dala svom preduzeću, mogla bi i privatna inicijativa da se angažuje ı da da bolje rezultate, nego što će ih preduzeće dati u državnim rukama. Ne može se poricati da je u nekim slučajevima od veće koristi da se država odrekne izvesnih svoih prihoda i omogući razvoj industrije, nego da dažbine imadu prohibitivno dejstvo. Ali kad god država preuzima inicijativu u proizvodnji, ispada tako, da ona posle jedne koncesije mora da daje drugu, i na kraju da daje i novčamu ротос da bi preduzeće moglo da radi. Preduzeće je time oslobođeno brige da se bori za svoju egzistenciju i živi stvarno na teret drugih.

Oprem!

Април месец показује нов пораст цена; повећале су се и цене на Велико и цене на мало; скок је био јачи ноу претходним месецима.

Код цена на велико порасли су сви групни индекси. Индекс биљних производа скочио је са 101,4 (у марту) на 106,3, сточних са 89 на 89,6, минералних са 109 на 115,3, индустријских са 99,5 на 1042, а општи индекс са 98,5 на 102,4; извозни производи са 98,2 на 98,9 и увозни са 109,6 на 1087. У априлу највише су скочили минерални производи, а одмах за њима долазе биљни код којих је највише порасла цена пшенице, кукуруза и остале сточне хране. Сточни производи скочили су врло мало што је последица кочења извоза, који је према ранијим месецима у априлу био сведен на испод половине. Индустријски производи релативно највише су скочили у априлу. То је сасвим разумљиво, јер се тек сада почиње да осећа све Већа оскудица како у сировинама тако и у извесним готовим индустријским производима. Процентуални пораст цена на велико у априлу у поређењу са ранијим карактеристичним месецима изгледа овако:

Цене у априлу прешишале све, почев од 1926 год.

ТЕ.

према

марту априлу – септембру

1939 1939 Биљни производи 48 25,9) 44,6 Сточни производи 0,6 41,1 328 Минерални производи 5,7 25,4 29,7 Индустријски производи 47 35,6 31,0 Општи индекс 3,8 32,8 93,7 Извозни производи 0,7 30,6 35,3 Увозни производи 5,9 46,4 33,2

Врло је интересантно поређење са ранијим годинама. Индекс биљних производа мањи је за 6 поена од просечног индекса у 1927, а за 12 поена од онога у 1999, а то су године највиших цена после стабилизације динара. Сточни производи приближују се просечном индексу 1930, али су још увек са 6,7 поена мањи, док су од индекса у 1931 већи ва 17,4 поена. Они су још увек релативно најјевтинији.