Narodno blagostanje

15. јуни 1940. .

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 575

ма садањој цени стране домаћа вуна, која је; уз= гред буди речено лошијег квалитета, скупља је за око 80%. У истој размери 50—60% поскупиће шајак и сукно. Резултат Уредбе дакле биће даље осетно поскупљење зртикала које 100% троши сељачка маса: сељаци који не производе вуну имаће да сносе нови трибут у корист далеко малобројнијих овчара: Проблем је постављен тако, да се једна пољопривредна грана развија на терет друге, а то није ни економски ни социјално-политички 'оправдано, поготово када се трибут, као код пшенице, преваљује на: сиромашнијег и беднијег, јер онај богатије са: вишим стандардом није ни купац сирове вуне ни потрошач шајка и сукна, а уколико и јесте он ће високе цене лакше поднети.

Начин на који су овом“ Уредбом статуиране минималне цене претставља новину за нашу државну интервенцију у области аграрне производње. У нас постоји неколико врста минималних цена за аграрне производе. Постоји н. пр. минимална цена за: шећерну репу: Она претставља уговорни однос између произвођача и индустрије која је обавезна да је плати. Имамо: факултативне минималне цене за пшеницу и уљарице. Њихова факултативност састоји се у томе да Призад купује по тој минималној цени, али: је произвођач при томе слободан да свој производ прода-и уз нижу цену: Код пшенице није уопште одређено: коју је цену дужан да плати посредник, а код уљарица тачно је фиксирана маржа. Минималне цене. претстављају пропис јавнога поретка као што је случај са максималним. ценама. За онога који купи вуну испод минималне цене одређене су казне. То је ново и тога до сада нисмо имали ни код једног интервенционог артикла.

Да не би минималне цене остале номиналне

упркос казни Уредба прописује обавезу Призада да купује по минималним ценама. Како Уредба прописује да. се минимална цена у сваком случају мора да. плати произвођачу, и како по њој купује Призад, то значи да су сви посредници између произвођача и. Призада искључени све док цене на тржишту не би прешле минималне. Значи да је Уредба посебно и свесно. искључила све посреднике у трговини вуном па чак и произвођачке организације, јер су и оне обавезне да плате произвођачу прописане минималне цене, а да при томе не смеју да зарачунају никакве трошкове пошто Призад и њима плаћа само минималне цене.

Призад је добио један немогућан задатак. Да би спровео Уредбу он би требао да створи афилијације по: целој земљи, у свима подручјима где се производи. вуна, јер се од произвођача не може тражити, да доноси: вуну на два три: места у земљи. Затим би требало ангажовати већи број стручњака: за куповање вуне при чему би контрола закупа, с обзиром на; то што је квалитет вуне врло деликатна ствар, била ствар посебне организације односно' трошкова. То: је немогуће из; више разлога. Прво; такав апарат био би врло скуп па би већи онако: високу цену вуне још више повећао. Друго, Организација директног откупа може се изводити у дужем периоду и:само тако ако;је један посао трајније природе и потпун што са вуном није случај. Не зна се да ли ће се Призад тим послом: бавити' и убудуће или само за сада. А. што је главно

чим тржишне цене пређу минималне Призад није

"дужан да интервенише нити ће да интервенише, а

за то време, које може потрајати и. дуже,, трошкови организације откупа могли би ићи у бескрај и теретити будући откуп вуне. Индустрија у томе случају не би знала са каквим ценама има да рачуна, будући да она поред минималне цене плаћа и режију Призада на овоме послу.

Оваква. каква је Уредба може да доведе до оригиналног стања на тржишту вуне. Док су цене минималне вуну би куповао Призад, а кад цене пређу минималне онда може куповати и индустрија и трговина. Ако цене буду флуктуирале сваког дана од минималних ка већим тржишним то се

"може: доћи до таквог стања да једног дана купује

Призад, другог индустрија и трговина односно да не купује нико.

Код нас је до сада индустрија куповала углавном од трговаца који су прикупљали робу од произвођача. Тај однос у промету, уколико се фактички није желео да уведе монопол, могао је да остане и даље и без интервенције Призада, а уз минималну цену која би била законски обезбеђена.

Зашто је избачена трговина. из тога посла и увучен

Призад при минималним ценама, које је могао При-. зад да контролише, нама није јасно. Зашто се комплицира. цео посао и стварају индустрији трошкови, које Призад има право да обрачуна ма; како они били високи, а они, као што; смо видели, могу да буду врло велики.

Пошто минимална цена прелази увозни: паритет статуирана је забрана увоза вуне. Индустрија је на тај начин стављена у положај, да нема: право на куповину сировине из иностранства док не прогута сву домаћу вуну. То ће да цени власт, а дотле

'за индустрију важи забрана увоза вуне са стране.

Та иста индустрија, као што је познато, подигнута је првенствено на бази: увоза вуне. Код памука индустрији је то лакше да поднесе, јер је домаћа производња ишчезавајућа према увозу. Овде није искључен случај да се, кроз извесно време, захваљујући високим ценама створи хиперпродукција домаће вуне која међутим неће бити у стању да квалитативно задовољи нашу индустрију вуне. Према томе може се десити да на једној страни имамо хиперпродукцију вуне, која је делимично неупотребљива за индустрију, а на другој: оскудицу вуне која је неопходно потребна.

Уредба статуира дужност индустрије да купи сву вуну коју је Призад преузео, а: један нарочити одбор при Министарству трговине и. индустрије има да расподели ту вуну међу поједина. индустријска предузећа. Како ће то да се изведе нема ни речи у Уредби. Призад нема магацина ни за пшеницу, а камоли за вуну. Он може да купује само тако ако му то индустрија буде одмах преузимала. Ако би индустрија пристала на, то, питање је како ће одбор да репартира појединачне мале партије.

Уредба је, најзад, створила: и једну нову царину на увоз вуне и вунених производа. Као и код памука. Постало је правило сваке уредбе да се стварају нови терети, али не и нови приходи за државну касу. Приход од тзв. контролне таксе на увоз вуне и вунених производа не иде у државну касу, већ у неки фонд којим рукује бирократија.

|