Narodno blagostanje

(Страна 588

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 95

На српској страни било је више партија, од којих су се две смењивале на власти или је комбиновале. Али уствари никада се тај партиски живот код Срба није попео на висину, где би партије биле зависне од маса. На власти оне нису више водиле рачуна о расположењу маса, о њиховим тежњама, него су само од избора до избора настојале да покупе зито већи број бирача, служећи се код тога и политичком корупцијом. После избора земља је брујала од гласова да објављени резултати нису тачни, избори нису били никада слободни у правом смислу речи и према томе њихов резултат не може да се узме као израз народног расположења у време кад су вршени избори. Да се добије већина први предуслов била је власт. Партија која тако поступа није партија у демократском смислу. Мале партије на српској страни закржљавале су и губиле се или цепале, неспособне да дођу на власт друкчије него крпећи владину већину, и зато неспособне да спроводе програм уколико су га имале. Или, ако су покушале да га остваре, летеле су са власти пре него што су могле да пређу на дело.

У том првом, квази демократском периоду, док је фабриковање партиске снаге још имало неког успеха, унитаризам се помагао партијама. Али политичка корупција која је практикована тако систематски довела је на крају до распада и таквих партија, до њихове дегенерације. С једне стране народ је испољавао незадовољство, избијала су нова струјања, појавили су се ванстраначки зборови са знацима да је на путу један политички покрет који лако може да добије и своју организацију, партију. На српској страни партије су се истрошиле. То је био један елеменат кризе унитаризма, који више ни на српској страни није имао лаку ситуацију. Други елеменат кризе био је пречански покрет, који се већ био окренуо отворено против унитаризма, анатемисао видовдански устав и заузео по том питању бескомпромисан став.

Прву своју кризу пребродио је унитаризам одлазећи у крајност, одбацујући и сам сваки компромис са тенденцијама које се нису подударале са њим и збацио је демократску образину. Партије су биле забрањене.

За српске партије то је био тежак ударац. У ствари то су биле унитаристичке партије. Неке од њих биле су демократске по начелима и зато склоне решавању хрватског питања; неке су опет живеле од власти. Отишавши у илегалност оне нису више продужиле да живе као партије, иако је то могућно. Организација присталица везаних за програм налази канале и везе упркос прогону власти. Масе су наСтавиле да живе политички и под режимом 6 јануара и долазећи све оштрије у опозицију са самим режимом истакле су оне саме питање државног преуређења. Оно се наметало и по развоју прилика код Срба као и код Хрвата и Словенаца. До 6 јануара на српској страни 'није била много популарна промена видовданског устава. О хрватском питању говорено је као о ствари споразума партија. Томе је ишла у прилог еволуција хрватског сељачког покрета. После своје републиканске ере Хрватска сељачка странка ушла је у парламенат, и акцептирала била унитаризам, а кад је касније, у опозицији, покренула ревизију видовданског устава, није то било у оштрој супротности — унитаризам — федерализам, тако да је компромис са унитаризмом изгледао

могућан. још мање је онда било разлога да Срби траже промену државног уређења. Али кад су странке бачене у илегалност, опозиција према режиму код Срба развијала се све више у опозицију према унитаризму.

Али треба подвући једну чињеницу. Преоријентација код Срба под аутократским режимом против унитаризма није дошла самостално. _ Федерализам није уопште продискутован на српској страни, масе се нису упознале са њим. Хрвати су после 20 августа 1929 заузели бескомпромисан став према унитаризму. Ко је на српској страни хтео да разговара с њима морао је и сам да се изјасни против унитаризма. Разговори су вођени на врховима српске опозиције с једне стране и Хрвата с друге. Масе на српској страни биле су за споразум, оне су резоновале патријархално да је слога у кући први предуслов за опстанак и процват заједнице, али нису ушле толико у ствар да сазнају да је споразум могућан само, ако се пристане на федеративно уређење. Можда би оне прихватиле и садржину споразума, тј. федерализам, то је друга ствар. Али је факат да је парола „споразум са Хрватима" прихваћена код Срба без познавања самог проблема, као знак добре воље за споразумом и ништа више. У политичкој илегалности Срби су, из опозиције према режиму, у преговарањима са Хрватима, почели да рачунају са федерализмом, али ни они који су преговарали нису доспели да постану убеђени федералисте и још мање да одгоје у том смислу масе.

Непознато је како српске масе мисле политички. Сачувало се нешто партиске традиције. На последњим изборима оне које су гласале за опозицију више су се тиме изјасниле против режима, за споразум, али не за неки конкретни програм. То гласање имало је плебисцитарни карактер.

Казали смо да страначко окупљање Срба није имало национални мотив. Оне су биле српске зато што у њих нису ишли ни Хрвати ни Словенци. Ни демократска странка, ни земљорадничка, које су најмање хтеле да буду. искључиво српске носиле су српски карактер. То важи и за самосталне демократе после цепања демократске странке.

Супротно је код Хрвата и Словенаца. Док је код Срба текао процес страначке корупције, дегенерације и цепања, на другој страни вршило се интепрално национално окупљање у партије. То је била реакција на т. зв. српску хегемонију, која то није била никад уствари, јер никад се српске масе нису изјаониле за њу. Најбољи доказ је то што нису окупљене у партији са хегемонистичким програмом, нити га је која странка смела да истакне. Било је момената, када су се и Срби окупљали у реакцији на окупљање с друге стране, поводећи се за вешто баченим паролама. Али то окупљање било је краткотрајно, у изборној борби, и последњи пут јаче 1925. После те године идеја споразума добијала је код Срба све већи број присталица, док из тога није изишао читав покрет. Али факат да Хрвати нису били задовољени био је довољан за хрватске масе да приме паролу српске хегемоније. У извесним моментима примали су је и Словенци, да затим опет пактирају са том хегемонијом.

На српској страни нема странке са федералним програмом. Националне странке код Хрвата и Словенаца не могу поготову да га имају. Такве