Narodno blagostanje

97. јули 1940.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 469

У. ЕМАМЗВАМЈЕ МАБОРМЕ РЕГУКВЕВЕ

Kaže pisac da je zamrla privredna investiciona delatnost jer nema kapitala. Da nema kapitala ne bi radila ovo što radi. Pitanje finansiranja rešava ona putem samofinansiranja što je to slučaj u celome svetu. Mi u ostalom od postanka države nemamo nikakvog kreditnog instituta za privatne investicione potrebe. U prvoj inilaciji posle Rata te su kredite davale banke ili same izvodile investicije (te su sa prvom deflacijom 1924/25 g. propale ili jedva izvukle glave).

Pa ipak je za sve to vreme — bez odgovarajućeg kreditnog aparata — gigantski napredovala intenzitikacija naše narodne privrede za poslednjih dvadeset gOdina. Po svemu izgleda da našoj industriji stoji na raspoloženju dovoljno obrtnog kapitala. A to je najvažnije. To potvrđuje i pisac članka sledećim rečima: »Državne novčane ustanove izdašno pomažu novčanim sredstvima privatnu privredu«.

Investicioni kapital za potrebe privatne ili državne može se dobiti samo na tržištu kapitala, odnosno iz rezervoara u kome se skuplia dugoročni kapital. Ne može se svaki dinar smatrati za deo takvog kapitala. Na protiv veći deo novca je obrtni kapital. Vrlo mali deo dovca pretstavlja investicioni kapital. Investicioni kapital je već plasiran, u novcu se nalazi samo hOVOformirani — a on je vrlo mali.

VI. TEZAURIRANI NOVAC JE NEDOKUČIV

Pisac članka najavljuje da će sredstva izvučema iz narodne privrede biti vraćena istoj. Misli na tezaurirani novac. A način kojimi bi se to izvelo ima da bude državni zajam. Država će te kapitale upotrebiti za pojačanje privatne delatnosti — verovatno kao poduzetnik.

Što se tiče države kao poduzetnika o tome smo davno na čisto. Dok najveći deo industrije kod nas prosperira, dotle državna industrija jedva opstaje. Država je, uspela da upropasti Šipad, da dovede u krizu Jugočelik, da potroši sto miliona dinara na državno svilarstvo čije investicije ne vrede ni 20 miliona dinara itd. I pred tim činjenicama |oš se uvek govori o tome da će država preko svojih činovnika da poveća proizvodhju.

Mi nismo ni trenutak sumnjali da se u prkos svima svečanim demantima radi na vanrednim finansiskim merama.

"To potvrđuje i pisac članka čije je svojstvo nama vrlo dobro poznato. Ali ono o čemu nam on nije ništa kazao, to je način na koji bi se država mogla dokopati tih tezauriranih kapitala. Postoji jedan jedini put: žigosanje novčanica kojom bi se prilikom uzeo

jedan deo na ime prinudnog zajma. Toga radi bi se morale Žigosati sve novčanice u opticaju, međutim mnogo veći deo je u službi privrede, a daleko manje tezauriran. Izlazi da bi se oporezovao obrtni kapital. To bi izazvalo strahovit poremećaj u narodnoj privredi. Bilo bi poduzeća koja bi došla pod stečaj. Mera bi ispala drugo no što se misli: u mesto hajke na tezaurirani Kapital ispala bi hajka na gotovinu, bez koje narodna privreda ne može uopšte da postoji.

Dalje, ako bi se učinio prinudan zajam samo kod imalaca novca učinila bi se najveća nepravda, jer pre sveca novac nije jedini oblik imovine, naprotiv težište nacionalne imovine leži u drugim oblicima. U ostalom svojina izvesne svote novca nije ni najmanji dokaz da {e to imovina dotičnog lica, jer prema njoj mogu stajati silni dugovi. I prezadužen privrednik može da ima novac u kasi. Novac |e oblik imovine, ali samo onda kad imalac nije dužan, a to se može samo da vidi iz knjiga i dokumenata.

Najzad uzimanje jednog dela tezauriranog novca od strane države dalo bi finansiski slab rezultat, prouzrokovalo teške štete i nepravdu.

УН. MOGU LI SE TEZAURIRANI KAPITALI PRIVESTI BANKAMA

Pisac članka veli da će se ftezaurirani kapitali privesti narodnoj privredi. Ako to ne bi bilo oduzimanjem jednog dela novca, onda ne znamo kako bi uopšte moglo biti. Jedno mesto u članku daje nam prava za jednu kombinaciju. To mesto glasi: »da to privođenje odbeglih kapitala neće biti na štetu ulagača ni u kom slučaju nego na protiv u njihovu korist«. Kako to može biti u njihovu korist ne možemo da vidimo, ali |e jedno svakako jasno: da se od ulagača neće ništa oduzimati. Možda će se celokupna hajka na tezaurirani kapital svesti na pretnje koje se neće ostvariti, ali koje bi trebale da imaju za posledicu da se kapitali izvuku iz skrivnica i deponuju kod banaka. To bi bilo poželjno, ali to se neće postići, ako se ne ispune izvesni bitni uslovi. Ti se uslovi mogu izvući kao logički zaključak iz onog zbog čega se kapitali tezauriraju i zbog čega svet ne ulaže novac u državne zajmove.

Tezauriranje je nepoverenje u banke, kod nas ne u njihovoj solventnosti već u pravni odnos između njih i ulagača. Od 5,5 mili{ardi dinara koliko po poslednjem stanju iznose ukupni ulošci novčanih zavoda, preko 3 milijarde je bez prava raspolagania od strane ulagača skoro deset godina. Poslednji moratorijum od decembra prošle godine oduzeo je pravo podizanja uložaka čak i jednom delu koji je u međuvremenu oslobođen bio od strane moratorijuma. A vrhunac anftidepozitnog karaktera te mere leži u zabrani isplate uloga i onda kad je banka u stanju da to učini. Iskopan je jaz čak izme-

đu državnih depozitnih ustanova i ulagača. Čovek mora da se čudi da ljudi još nose pare u banke. Svakako da nigde nije toliko gonjen depozimi posao kao kod nas.

Kod ovakvog stanja stvari prirodno je da bi veliki broj imalaca tezauriranih kapitala pretpostavio gubitak jednog dela istog deponiranju u banku. Hajka na tezaurirani kapital ne bi imala za posledicu dakle povratak istih u banku.

Postoji još jedan razlog za apstinenciju ulagača od banaka. U istom članku se govori da bi tezaurirani kapitali bili upotrebljeni za državni zajam. Kako шеđutim postoji izjava g. Ministra finansija da se ulozi neće ni u kom slučaju dirati, to ostaje jedan jedini način da se ti kapitali upotrebe, a to je da banke upišu zajam. To bi u stvari bilo jedno isto, jer kad bi banka zbog toga postala likvidna, dobila bi moratorijum. A to svakako ne znači nepovredljivost prava ulagača.

Da završimo! Tezauracija nije nova stvar. Decenijama u Francuskoj su tezaurirane teške milijarde. Poslednjih godina se cenilo na 30 milijardi franaka. Danas je u Švajcarskoj ogromna tezauracija. Nikada do danas ni jedna država nije pokušala da prinudnim sredstvima uništi tezauraciju. A još manje je bilo pokušaja da se primudnim sredstvima tezauracija upotrebi za državni zajam. To je pronalazak pisca članka, koji bi on mogao da patentira. Ali mi mislimo da od toga patenta ne bi imao vajde, jer nasilne mere protiv tezauriranja nisu ništa što bi našlo interesenta.