Narodno blagostanje

Страна 516

и у последњим годинама пре почетка садашњег рата постојала је у Енглеској и у читавом низу других држава. . . | ; . · Тоталитарну дириговану и планску привреду оличавају фашистичка италијанска и национално-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 55.

социјалистичка немачка народна привреда. Италијанска привреда је у исто време особито јасно из-

ражен тип корпоративне привреде.

Најзад, тип колективистичке планске привреде сачињава марксистичка привреда у СССР.

П КОЈИ БИ ТИП ПРИВРЕДНОГ УРЕЂЕЊА ОДГОВАРАО ЈУГОСЛАВИЈИ»

Југославија, као ни друга која држава, не сме да тражи на страни готове узоре према којима би изградила своју народну привреду. Не оме да ропски копира ма које туђе привредно уређење. Њена нова привредна зграда мора да буде изграђена према историским развојним тежњама њенога народа у сагласности са карактером, потребама и задаћама њене народне привреде.

Али пошто у првом делу овог чланка наведена шема типова привредног уређења обухвата све основне типове, можемо да ставимо питање, који од ових типова може јЈугоставија да узме као пример према коме би израдила своју планску привреду и шта може она да преузме од њих.

При избору привредног уређења пре свега начелно се одбацује као недовољна и не одговарајућа садашњим тежњама нерегулисана слободна привреда. Баш у прелазу од либералистичког система ка другом привредном уређењу треба да буде смисао и сврха наговештених реформи.

Али се у исто време мора начелно одбацити и марксистичко-колективистичко привредно уређење које није донело срећу ни благостање становништву СССР. Колективисана совјетска индустрија није баш никакав егалитарни комунизам или бар социјализам, него по својој суштини обични државни капитализам са необично тешким положајем радништва. Колективисана пак совјетска пољопривреда сумњивог продуктивитета, која је поништила самостална сељачка газдинства и претворила сељака у работника, привезаног ка совхозима или колхозима (модер"ни ојеђае адвспр!!).

Ако се одбаци један и други екстремни тип привредног уређења, онда остају различне варијанте дириговане привреде.

Позитивна страна овог привредног уређења састоји се у томе што се код њега одржава приватна привредна иницијатива и приватна предузимљивост која није парализована него само у општем интересу ограничена и диригована од јавне власти. Помоћу ових ограничавања и регулације ублажује се класна борба која у слободној привреди разорно утиче на привредни и друштвени живот. Ублажује се борба између рада и капитала, те на њено место ступа начело солидарности и сарадње обадва чиниоца.

Таква ограничена и регулисана приватна иницијатива и приватна предузимљивост сачувана је у фашистичкој корпоративној привреди. Приватна предузећа сачувана су и у национално-социјалистичској привреди у којој је активна државна привредна политика сједињена са слободном иницијативом приватних предузећа и где, као што вели Рудолф Бринкман, „сваки може помоћу своје снаге и својега посла да дође до својине и поседа" (МушзсћаНзроник aus national-sozialistiscthem Kraftquell. Jena 1939, стр. 202). Улога приватних предузећа у садашњој Не-

мачкој се види из тога што „четворогодишњи план био је финансиран око 30% из сопствених средстава предузимача, око 50% помоћу емисија на тржишту капитала и око 8% консорцијалним кредитима Рајха заједно са банкама и само око 12% из буџетских сретстава" (Та, стр. 223).

Али фашистичка онако исто као и националсоцијалистичка привреда се мало по мало развила у тоталитарну дириговану и планску привреду. Оваква привреда се показала у овим државама као врло подесна за време спремања за рат и у време самог рата. Ипак још пре почетка рата она је захтевала велике жртве од становништва. Тако је на пр. „1937/38 године одлазило у Немачку на финансиске потребе од 35 до 40 милијарди марака, тј. више него половина народног дохотка" (1:4., стр. 207).

Југословенска народна привреда не ставља себи такве задатке и не намерава захтевати од становништва толико жртава.

Даље, што се више проширује и продубљује интервенција јавне власти у привредни живот, то више расту тешкоће код рационалног извођења такве интервенције. У својем чланку „Еписе ВетшегКипсеп хиг Тћеоме дег Рлапмпивсћан" (2енасћт Бг Мабопа/бКкопопје. Млеп. 1938, стр. 165) формулисао сам то на следећи начин: „ако регулација и колективизација расту у аритметичкој прогресији, расту у геометриској прогресији у привреди самовољност а у вези с тиме практичне тешкоће и опасност по рационалност привреде".

За свладавање ових тешкоћа потребан је читав низ услова за које сумњам да их има Југославија. Међу осталим потребни су: и одгојен поуздан лични апарат и велика дисциплинираност становништва која није једнака у свима покрајинама Југославије и добро организована привредна статистика које сада још нема. Мањак потребних услова би се нарочито оштро осећао код извођења дубљих економских реформи на пољу производње, трговине и сл. мање пак код извођења реформи социјално-политичког карактера. Али и за то је потребна цела врста предуслова. Због тога засад било би апсолутно немогуће изабрати као узор за преуређење југословенске народне привреде неки комплициран тип тоталитарне дириговане и планске привреде. Најподеснији облик привредног уређења би била за Југославију само делимично диригована и планирана привреда, при томе пак не бирократског него корпоративног типа. Али и таква делимично диригована привреда се мора уводити опрезно због тога што нису били досадашњи покушаји државне регулације спољне трговине, контроле цена, расподеле некојих артикала и сл. баш много успешни и корисни по становништво. На финансиском пак пољу држава не само није могла до сада да уведе у целој земљи такву скоро свуда изведену ствар као што је општа дохо-