Narodno blagostanje

19. оБтобар 1940.

а и у вези са манијом стокирања уопште. Као што ће се смањити извоз, смањиће се и изванредна тражња које још увек има. Према садашњем стању производње и према нормалној потрошњи, која би остала као главни фактор тражње, нема изгледа да би могло да дође до неког поремећаја у снабдевању угљем у току следеће зиме. Наравно под претпоставком да не дође до других поремеБаја, који би могли да делују на производњу, а то би могли да буду или повећање надница у вези са скупоћом, које би учинило производњу нерентабилном или несташица радне снаге.

——:–==Zm KK

Ne postoji seoba industri-

skog kapitala iz Banovine Hrvatske

Jedan od prvih zahteva iz oblasti privredne politike koji je u hrvatskoj javnosti bio stavljen na Bansku vlast bio je da se donesu mere koje će spreаи зејепје kapitala iz Banovina Hrvatske. Tvrdilo se da to selenie postoji odavno, i da mu je uzrok industriska DOlitika koju su sprovodile centralističke vlade, a protagonista јој је 510 рок. Миш уој Savić. Davane su koncesije za podizanje preduzeća u centramom delu države, a pravliene teškoće kad je trebalo da se podignu u severnim i severozapadnim oblastima. Samoupravni tereti manji su, specijalno u родručiu Uprave grada Beograda, a to privlači kapital iz delova zemlje gde su tereti veći. Pošto ie centralizam sahranjen, sledilo bi da ne može biti više pojave selenja kapitala, ako mu je privredna politika bila iak razlog. Ostala je još razlika u javnim teretima. Međutim, pojave selenja kapitala u poslednje vreme okarakterisane su u hrvatskoji štampi Zgotovo bekstvom kapitala iz područia Banovine u srpski deo zemlje. Jedan deo srpske štampe prihvatio ja tezu da se doista radi o seobi kapitala u većem obimu nego ranije, i da razloge ovom bekstvu treba tražiti u privrednoi politici koju sprovodi Banska vlast, i u neprijateliskom raspoloženju prema kapitalu uopšte, koje proizlazi iz seljačke ideologije.

Pitanie je, da li je doista seoba kapitala uzela razmere koji opravdavaju uzbunu u hrvatskoj javnosti, koji su joi razlozi ako postoji, i šta bi značilo preduzimanje nekih mera protiv migracije kapitala.

I u hrvatskoi štampi istaknuto je, baš u vezi sa poslednjim slučajevima seobe kapitala, da ni centralistička роlitika nije mogla da dovede do takvog odliva, koji bi oslabio hrvatski kapital i umanjio značaj Hrvatske kao industriskog centra. Od obrazovanja Jugoslavije Hrvatska i Slovenija su bile industriski cantri i ostale su. Ako je centralistička роlitika išla za tim da pomeri taj centar prema političkom, moralo bi to da ima jednake posledice po slovenački kapital, kao ı po hrvatski. Pošto nemamo drugih podataka o razvoju kapitala u pojedinim delovima zemlje, uzećemo podatke o broju zaposlenih koji mogu da ilustruju proces industrijalizacije kod nas. Polovinom 1932 bilo je u Sloveniji 80,508 zaposlenih radnika, a polovinom 1940 god. 119,310. Na području Banovine Hrvatske bilo je 170,580 radnika, a 1940 god. 237,991. U ostalom delu države bilo je 1932 god. 279,00) a u 1940 god. 404,289. U Sloveniji porast iznosi 48%, u Hrvatskoj 39,8%, a u ostalom delu države 44,8%. Industrijalizacija Slovenije produžena je bržim tempom, nego u ostalim delovima zemljie. To je dovolino da obesnaži tvrđenje da je industriska politika mogla da iz osnova izmeni tempo industrijializacije u pojedinim delovima zemlje. Odnosno, bilo bi potrebno da se ona poslužila mnogo grubljim sredstvima, pa da postigne cilj koji joj se pripisuje.

Hrvatska i Slovenija ostale su industriski centri zato što su privredni razlozi bili jači od mera Које је ргедимта!а

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 649

privredna politika centralističkih vlada. Idustriski centri su nepokretni, zato što je nemogućno bez velikog gubitka u kapitalu prenositi preduzeća iz jednog područja u drugo. Osim loga, severni deo države je najgušće nastanjen ı ekonomski najjači, tako da se u njemu nalaze i glavne pijace. U njemu шта ı više kvalifikovane radne snage, što je potrebno industriji. Geografski saobraćajno ona leži majpovolinije prema iužnom delu zemlje u koji liferuje viškove industriske proizvodrnje. To su bili raziozi da se i onaj kapital koji je dolazio iz inostranstva opredeljivao više za severne, industriske delove, nego za jug.

Međutim, bilo bi sasvim neprirodno, kada bi se indusrila ograničila samo na područje na kome se zatekla. Prirodna je pojava da industrija menja štandort. Ali treba praviti razliku između stvarnog selenja i formalnog. Kad jedna firma prenese svoje sedištve iz jednog mesta u drugo, nije se time preselio i kapital. Ko ne pravi tu razliku mora da dođe do sasvim Kkrivih zaključaka u pogledu industrijalizacije pojedinih delova zemlje. Najveći broj novoosnovanih preduzeća godinama je u Beogradu, pa ipak, u Beogradu i okolini ima malo fabričkih dimnjaka. Da se Beograd razvijao privredno onako brzo kako ie rastao broj firmi u trgovačkom registru kod beogradskog suda, moralo bi se to da odrazi i na povećanju broja radnika. Kod beogradskog Quzora bilo je 1932 godine osigurano 92,6 hilj. radnika, a kod zagrebačkog 72 hiljade. Taj se broj popeo u 1939 god. na 117 u Beogradu ili za 26,0% više, a u Zagrebu na 86,7 hilj. ili za 19,5%. Veći procenat u Beogradu i okolini da se oblasniti brzim povećanjem stanovništva Beograda. Da vidimo kakav bi taj tempo bio sudeći po broju preduzeća koja imaju sedište u Beogradu. Od 49 akcionarskih društava koja su osnovana u zemlji 1938 god., samo na Beograd otpada 26, a od 35 osnovanih 19939, u Beogradu je osnovano 20. Od 985 mil. ukupne glavnice (tu je i glavnica Jugočelika) društava osnovanih 1938 otpada na ona u Beogradu 277 mil., a od 122,6 mil. kapitala iz 1999 na Beograd otpada 96 mil. Za prvu polovinu 1940 podaci pokazuju da je tendencija ostala nepromenjena. U celoj zemlji osnovana su 43 preduzeća, sa kapitalom od 151,8 mil. dinara. Od toga otpada na Beograd 30 akcionarskih društava sa kapitalom od 104,8 mil, a na Zagreb 8 društava sa kapitalom od 14 mil. dinara. АКо је firma protokolisana u Beogradu, ne znači da će i investicije biti tu izvršene. A ovo pitanje gde će biti izvršene investicije interesuje najviše one koji su tražili da se preduzmu mere protiv seobe kapitala, jer podizanjem novih preduzeća treba obezbediti rad nezaposlenim radnicima i višku poljoprivrednog stanovništva.

Menjanje štandorta indusirije je prirodna pojava, i ne postoji samo između jače razvijenih industriskih centara i zaostalih krajeva, nego i u okviru samog industriskog područja. Razlozi mogu da budu vrlo različiti i pre nego što se o njima govori trebalo bi izvršiti anketu. Naprimer, u području Zagreba broji tekstilnih radnika povećao se od 1933 do 1938 za 60%, u okolini Karloyca za 75%, a u okolni Osiјека ха 104%. Tu mogu da budu razlozi u opštinskoj finansijskoj politici, ali i sasvim druge prirode. Naprimer, u hrvatskoj tekstilnoj industriji zapaža se da se broj preduzeća smanjuje, ali raste broj radnika. Vrši se koncentracija ikapitala u većim preduzećima i zato novi kapital beži od mesta u kome se on nalazi, jer bi bio izložen težoj konkurenciji. Deplasirano je zato svaku pojavu seobe industrije hteti na prvom mestu objasniti političkim razlozima, a ne potražiti privredne. U »Viesniku Radničke komore« u Zagrebu objavljen je u br. 9 t. g. članak u kome se govori o usporenom razvoju tekstilne industrije u Hrvatskoji u odnosu na tempo