Narodno blagostanje

Страна 676

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Бр. 45

П ВИЛКИЈЕВ ПРОГРАМ

Код Вилкија не могу да говорим о његовом јавном раду, пошто је он цео живот провео у приватном послу. Као што знамо, био је далеко од политике. То не значи да се није њоме интересовао. Напротив, он је био врло угледан члан демократске странке. 1932 године агитовао је за Рузвелта и чак је дао странци прилог од 170 долара. Гласао је за Рузвелта. Кад му је пребачено да лако мења странке, он је одговорио: нисам ја напустио странку већ она мене; а што се тиче оних 170 долара, волео бих да их имам сада.

Не може се порећи да је Вилки напустио странку из убеђења. Он је о томе дао небројено доказа у својима манифестацијама о Њу Дилу.

Излажући рад Рузвелтов као реформатора у прошлом чланку ја сам тиме изнео и његову изборну платформу. Према томе за оцену борбе између Рузвелта и Вилкиа довољно ће бити да изнесемо оно што је последњи казао. Он је изложио свој програм пре свега на партиском збору, у једном говору који се назива „пријемни говор, а који, по узансима, има да олржи наименовани кандидат за претседника у недрима странке. Говор је почео излагањем своје биографије у очигледној намери да се огради од данашње Немачке. Нарочито је критиковао немачку политику према Јеврејима. Затим је продужио:

„Њу Дил се ни у колико не разликује од политике Блумове владе. И то је једна неплодна авантура. Исто као у Француској и ми смо имали прилике да чујемо говоре са службених места о класним разликама народа и о угњетавању економских група међусобно. Чули смо да капитал мрзи рад и рад капитал. Казано нам је да су људи, чији је задатак да изграђују Америку, непријатељи један другоме. Ja се стидим да кажем да су извесни Американци правили политички капитал од тог уображеног непријатељства. |

„Наравно ако пођете од поставке Њу Дила да ми никад не можемо имати више аутомобила ни радија, да не можемо правити нове проналаске од значаја, да наш ниво живота мора остати исти, онда је остатак аргумента врло лак. Кад мали део народа има више него што му треба, а милиони имају мање но што им треба, потребно је да се изврши нова расподела богатства, и да се одузме онима који имају и да онима који немају. Та би политика имала за последицу да сиромашни буду још сиромашнији, а богати мање богати. Та политика не дели богатство, већ сиротињу. По себи се разуме да економски слаб мора бити заштићен. То смо гледиште увек заступали ми. Због тога ја изјављујем да се потпуно слажем са ограничењем слободе подузећа.

„ја сам противан монополима, Присталица колективних уговора, закључених од слободно изабраних Претставника радника, без икаквог мешања са стране, уз Пуну заштиту њихових права. ја сматрам да је одржавање минимума надница неопходно HO-

требно; ја сматрам да се ниво живота мора да 10дигне; даље, да федерална влада има право и лужност да регулише: рад компанија јавне корисности које раде у више држава, тржишта хартија од вредности и банкарство. ја сам за федералне пензије и за Помоћ незапосленима. Исто тако сматрам да федерална влада има за дужност да изједначи судбину фармера са судбином индустриских произвођача. Ако то не може бити изједначењем цена, морају се узети друга средства: Сматрам да треба помагати задружно куповање и продавање, да треба помагати електрификацију села. Све те мере имају за задатак Ba изведу бољу поделу богатства. Али то није сре. Само то не може бити циљ американског либ=рализма. Благостање на земљи зависи од способности за повећањем производње. ја сам либерал због тога, јер верујем у неограничену продуктивну способност нашег човека, верујем да нема граница хоризонту Уједињених држава. Ми морамо на место филозофије о подели оскудице применити филозофију неограничене производње. Ја сам за рестаурацију пуне прозводње чиме се даје могућност да незапослени буду запослени од приватних подузећа.

„Само јак може бити слободан. Оно што је потребно „заборављеном човеку“, то је могућност да узме учешћа у развићу Америке и да има све шансе које оно пружа. То није радила Рузвелтова администрација. Она је ширила панику и нападе против индустрије, која једина може дати посла заборављеном човеку. Она је за то злоупотребила и порески систем: 'подизала је таксе да казни човека, да га примора да ради нешто што не би радио итд. Њу Дил је имао за непосредну последицу да је новац покупила држава и да је приватна иницијатива потпуно побегла од инвестиција. То је пак имало за последицу мале дохотке и упропашћење фармерског тржишта.

„Први пут у нашој историји индустрија стагнира читавих десет година. Она не пружа више посла него пре десет година — шест милиона лица“ траже посао. Данас је чињеница, а не само политичка оптужба, да Њу Дил није донео оживљење привреде. Међутим је администрација потрошила за седам и по година пуних шесдесет милијарди лолара.

„ја тврдим да нешто мора бити погрешно у теорији о влади или у економској теорији, по кој! после огромних издатака није постигнут циљ. Њу Дил сматра да треба потрошити што више ради оживљења привреде. Међутим, ја сматрам да треба потрошити што мање. Тако се не оживљава привреда." Као што видимо, Вилки одбацује Њу Дил ка коњунктурно-политичку меру. Он вели да је он убио приватну иницијативу која је једина у стању да оживи привреду путем инвестиција. Међутим, он акцептира цело економско и социјално законодавство Рузвелтово.

Ш ВИЛКИЈЕВ СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ

Ја ћу се вратити на полемику између Рузвелта и Вилкиа, али сматрајући да је спољна политика данас најважнија у Америци, мислим да треба о њој засебно да проговорим.

Док једни сматрају да се демократи и републиканци потпуно слажу спољно-политички, дотле се Из редова републиканске странке чује све чешћа и све

оштрија критика Рузвелтове спољне политике. Биће најбоље ако изложим шта је Вилки казао у помену“ том говору о томе питању. Али пре тога да потсетим читаоце са неколико речи на највећи спољно-политички проблем Северне Америке, на однос према Јапану.

Од Сан-Франциска до Јокохаме има 8.800 клм.