Narodno blagostanje
'
30. нобембар 1940.
iz uredništva
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 755
како stoji sea Рт аи једизегуоха Јлаефозћа У јЕе о
IL. JEDNO TVRĐENJE BEOGRADSKIH PRIVREDNIKA i JEDNA TEZA »HRVATSKOG ОМЕУМКА «<
Novine su zabeležile da su beogradski privrednici na skorašnjem sastanku sa pretsednikom vlade označili gubitak privrednog jedinstva kao glavno privredno zlo naših dana. Mi ne znamo na koji su način privrednici došli do ovog saznanja: u poslu ili čitanjem, ali |e to tvrđenje za onoga, koji ne prati izbliže naše prilike, veliko iznenađenje. Ko zna nešto o privredi Jugoslavije, zna i to da je ona i posle sporazuma s Hrvatima sačuvala potpuno privredno i carinsko jedinstvo. To је запкcionisala i sama uredba. Ako bi tvrđenje privrednika bilo tačno, onda bi to pretstavljalo jednu nezakonitost.
I mi smo pisali o tome pitanju više 'puta. Po dužnosti i sa dubokim žaljenjem ukazivali smo na uredbe i naredbe koje pretstavljaju povredu osnove našeg državnog uređenja od 26 avgusta 1939 god. Analizirajući u prošlom broju uredbu o izvozu pasulja mi smo konstatovali da je ona nov beočug u lancu pravnih instrumenata protivnih ustavu od 26 avgusta i dali izraza uve-. renju da to nije poslednji čin te vrste. Već je na pomolu nov, koji treba u oblasti uvoza da učini ono što |e učinjeno kod izvoza.
Mi smo celo pitanje posmatrali više sa gledišta ekonomskog oportuniteta. Međutim ono je pre svega pravno i mi ćemo ga danas posmatrati sa te tačke gledišta.
Prema dnevnoj štampi pitanje organizacije uvoza ie diskutovano u Savetu za spoljnu trgovinu. Pojavilo se više gledišta, od kojih su dva glavna. Po prvom пе bi trebalo stvarati nikakve nove organizacije, već stare
prepustiti Prizadu, koji je obavljao teže poslove no što је имог. Ро drugome treba osnovati Privilegovano uvozno društvo. Izgleda da se već na tome radi. Tim povodom »Hrvatski dnevnik« od 10. novembra piše: »Što se tiče Hrvatske, stanovište naših mjerodavnih faktora o spoljnoj trgovini je poznato. Spoljna trgovina spada istina u zajedničke poslove, ali samo u slučajevima kada državna zajednica nastupi spolja, napose u trgovačkim pregovorima s drugim državama. Međutim kad se radi o uvozu ili izvozu pojedinih artikala, centralizam je samo štetan... Razvitak ekonomskih prilika sada nalaže stvaranje povlašćenih ustanova na tom području. Međutim koje će artikle Hrvatska uvoziti i izvoziti zavisi od strukture njezine unutrašnje trgovine, pa |e prema tome potrebno da Hrvatska imade svoja
"ромјабсепа društva za uvoz, Као što su pre stanovitog
vremena stvorene i posebne izvozne 24160 та Нгvatsku.« »Slovenec« od 15 novembra veli da ekonomske i političke prilike nalažu da dirigovanu privredu vode slovenačke ustanove kao u Hrvatskoj hrvatske. Razume se pod jedinstvenim načelima, koja će važiti za celu državu. : |
»Hrvatski dnevnik« iznosi dakle dva argumenta
i korist svoje teze: pravni i ekonomski. Pravni hoće da “dokaže da centralizacija uvoza i izvoza hije protivna
tački 7 čl. 2 Uredbe o Banovini Hrvatskoj, a ekonomski da je centralizacija uvoza i izvoza štetna 5 privredu Banovine Hrvatske.
Il. ANALIZA PRAVNOG ARGUMENTA »HRVATSKOG DNEVNIKA«
Tačka 7 čl. 2 Uredbe stavlja u nadležnost države spoljnu trgovinu kao trgovinu između banovine i ostalih delova države (jedinstveno carinsko i privredno područje).
Radi što bolje analize potrebno je da preciziramo pojmove. Kao što se mere u poljoprivredi nazivaju agrarnom politikom, u industriji industriskom itd., tako se mere u oblasti trgovine nazivaju trgovinskom politikom. Trgovina je privofno-priyredna delatnost, a trgovinska politika |e akt vlasti, polifička delatnost. Trgovina, pa i trgovinska politika, dele se od strane nauke i zakonodavstva na dve velike grane: spoljašnju ! ипиtrašnju. Pod spoljašnjom trgovinom razume se svaki promet dobara preko granice bez obzira-na subjekt koji ga obavlja ni na cil|. Svaki uvoz i izvoz smatra se za spolinu trgovinu. Pod spoljnom trgovinskom politikom razume se skup mera u oblasti spoline trgovine.
U tački 7 čl. 2 Uredbe kaže se Ча зе spoljna trgovina stavlja u nadležnost države. O trgovinskoj politici se ništa ne govori. Po ovom bi izišlo da bi cela spolina trgovina imala doći u nadležnost države. Ovo bi tumačenje bilo apsurdno. Autor uredbe nije mogao da misli da celu spolinu trgovinu monopoliše za državu; док је s druge strane ostavio otvoreno pitanje O nadležnosti u spolinoj trgovinskoj politici. Autor |e pod spoljnom trgovinom razumeo spoljnu trgovinsku: politiku. On je bio slab ekonomist, pa se poslužio neadek-
vatnim izrazom; ali je zabluda ipak isključena, jer
niti može ko drugi sem države da vodi spoljnu trgovin-
sku politiku, niti se može cela spolina trgovina rezervisati za državu — sem izuzetnih prilika.
Normalnom trgovinom se može baviti svako. Svako fizičko i pravno lice, sposobno za pravnu radnju, može da uvozi i izvozi — ukoliko nije drugojačije ipropisano. I vlast može da trguje, ali ne kao vlast — to ne bi bila više treovina — već kao subjekt privathog prava, isključivo pomoću privatno-pravnih akata. Sledstveno i banovina može da uvozi i izvozi; ali ne kao vlast, ne kao privilegovana ustanova, već kao subjekt privatnog prava. U načelu se dakle ne može poreći pravo banovine da se bavi uvozom i izvozom, i neposredno, ako se za to oseća sposobnom. Ali naravno i banovina mora da se pokorava svima propisima države u oblasti spoljne trgovine, kao i svaki privatnik.
Po teoriji o trgovini i trgovinskoj politici spoljna trgovinska politika se deli u dve grupe: na ugovornu i autfonomnu. Prva obuhvata sve mere koje potiču iz ugovora s drugim državama; a druga one u oblasti
„spoljne trgovine koje potiču iz suverenog prava države.
Ovde spadaju: carine, uvozne i izvozne dažbine, uvozne i izvozne premije, ipreferencijali itd. = Autonomna trgovinska politika spada u nadležnošt države isto tako kao i ugovorna, jer su. to dve polovine jedne iste oblasti, koju uredba naziva spoljnom trgovi-