Narodno blagostanje

Страна 756

nom. Iz ovoga se izvodi zaključak, da је зато država nadležna za sve mere spoljno-trgovinske politike; da banovina nema prava na preduzimanje ma kakvih mera koje bi se odnosile na spoljnu trgovinu. Banovina na pr. nema prava da inkasira preferencijal, kao što ga nema ni privatan trgovac. Ona nema prava da uzima zaradu od izvoza stoke. Sasvim je drugo pitanje da li se i koliko od toga treba da ustupi banovini; to bi bila unutrašnja mera, koja nema nikakve veze sa trgovinskom politikom. -

Ovo je prvo načelno ograničenja prava banovine, kao i svakog drugog lica u obavljanju trgovine. IJ sistemu liberalističke privrede ovim bi se završilo ograničenje za banovinu u pitanju obavljanja uvoza i IZVOza. Međutim danas tu tek počinju prava ograničenja za trgovinu — u koliko |e ne obavlja država. 5

Prva ograničenja su došla od deviznog režima. U prvoj svojoj fazi, on ne bi bio smetnja za banovinu da obavlja spoljnu trgovinu u granicama deviznih

propisa, jer se devize dobijaju na osnovu uvoznih do-.

kumenata, a izvoz se vrši obezbeđenjem valute. Ali je taj režim vremenom veoma pooštren. Čitav je niz artikala, za čiji je uvoz odnosno izvoz potrebno odobrenje deviznih vlasti. Devizna vlast |e državna; banovina je prema njoj poličinjena kao i svaki drugi građanin, ona nema apsolutno nikakvih privilegija niti može što uvesti od artikala uslovljenih odobrenjem deviznih vlasti, ako ga nema.

Pod uticajem hrvatskih funkcionera danas su ceo uVoz i izvoz stavljeni pod kontrolu države. Za sve je potrebno odobrenje: za priznanje svojstva trgovine i za pojedine transakcije. Banovina je istina jedna vrsta države, ona ima svoju zakonodavnu vlast; ali onde gde je materija stavljena u nadležnost države, banovina je samo podanik. Banovine mogu trgovati pod istim uslovima kao i trgovci tj|. za svaku transakciju uslovljeni odobrenjem vlasti istu ishode od države.

Ni to nisu sva ograničemja. Danas ima artikala čiji je promet preko granica, ili čak u unutrašnjosti države, monopolisan za državu — isključujući privatnike. Za spoljnu trgovinu tim artiklima mema niko prava, pa ni banovina, već samo država ili onaj na koga a ona delegira. To je slučaj sa izvozom žita, metala, sa treovinom uljaricama, vinom, pasuljem itd. |

Ni to nisu sva ograničenja u obavljanju spoljne trgovine. -

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

- Бр. 48

Ima više godina kako je trgovinska politika počela da degeneriše, kako bi rekao pristalica ekonomskog liberalizma. Trgovinska politika, kao što smo istakli, ima da normira spoljnu trgovinu, kao što trgovački zakon normira jednu oblast privrednog života i kao što to čini za drugu oblast zakon o radnjama itd. Međutim poslednjih godina ona je sve manje frgovinska politika, a sve više trgovina. Delegati danas pregovaraju manje o carinskim stavovima, a mnogo više o kontingentima, cenama itd. Vezuju uvoz za izvoz radi postignuća izvesnog odnosa u trgovinskom bilansu. Nakratko, država trguje sama. I kad to ne bi radila sama, ipak bi trgovina morala doći pod njenu kontrolu radi održavanja obaveze i čuvanja prava. Uz to većina prava i obaveza zasnovani su na trgovinskim ugovorima, koji su državna tajna. I ovim se poslovima ne može da bavi niko sem države. I banovina, ali pod upravom i kontrolom države kao i svaki drugi privatnik.

1 najzad spoljna trgovina poslednjih meseca је i dalje evoluira u pravcu podržavljenja. Dr. Bićanić je tu skoro u novinama obeležio tu najnoviju fazu recima: da se danas ne izvozi za dolare ni za zlato već za robu. Sve su države počele da pretpostavljaju robu najboljoj valuti. To je sasvim razumljivo: sve |e veći broj artikala koji se ne mogu da kupe za dolare ni za zlato. To važi u sve većem obimu baš za one artikle koji su se mogli dobiti samo za dolare: kao kaučuk, kalaj, ulje za mazanje, pamuk itd. Razlog tome je dobro poznat. Ali isto je tako veliki broj artikala u unutrašnjem prometu Evrope koji dolazi pod režim te »nove kompenzacije«. Kad su tu skoro došli u Beograd švajcarski delegati, mi smo ih pre svega pitali šta imaju da nam dadu u zamenu za našu robu. Isti је slučaj sa slovačkim delegatima koji su došli posle švajcarskih. Nakratko, sve izvozne viškove — u koliko nisu vezani postojećim ugovorima — dajemo samo za robu. To je jedno podržavljenje spoljne trgovine. Za uvoznika i izvoznika ima ovde malo posla. On može da obavlja posao, ali država rešava šta i koliko čega ima da se uveze. I kad se takva roba uveze deli je država prema merodđavnom kriterijumu. Država |e na putu da svaki kilogram robe, koji prelazi preko granice, metne pod svoju kontrolu i to ne samo prilikom prelaza preko granice, već kod izvoza od proizvočađa do inostranog kupca, a kod uvoza od prodavca na strami pa do potrošača. Glavna karakteristika naše spoline trgovine je sistematsko isključenje privatnika iz toga posla.

Il. ANALIZA EKONOMSKOG ARGU MENTA »HRVATSKOG DNEVNIKA«

Drugi argument u korist teze parcelacije spoljne trgovine »Hrvatskog dnevnika« glasi: »koje će artikle Hrvatska uvoziti i izvoziti zavisi od strukture njezine unutrašnje trgovine, pa |e sledstveno potrebno da Hrvatska ima svoje povlašćeno društvo Za UVOZ...&«

Izraz »hrvatski uvoz i izvoz« spada u red onih parola hrvatskih ljudi, koji su ma putu da i dvadesetogodišnje pristalice sporazuma s Hrvatima pretvori u njegove protivnike. Hrvatska kao uvoznik i izvoznik je jedan pravni apsurd. Kao što nikad nismo mogli čuti o Bavarskoi kao uvozniku i izvozniku, ni o Požarevačkom okrugu, ni o grofovstvu Velsu, tako ne može biti govora hi o Hrvatskoj. Postoji samo jugoslovenski uvoz i izvoz. Uvoz je radnja koja se svršava na graniči. Uvezena roba toga se trenufka nacionalizira i postaje robom unutrašnjeg prometa. Tu robu ne sme ni jedna

vlast zadržati od puta po Jugoslaviji. Sve da je uvozi i sama Hrvatska, ne bi smela banovina da zadrži tu robu unutar svojih granica. To bi bila povreda čl. 7 tačke 2, u kome se kaže da između delova države nema granica. To znači da se ne sme ofežavafi uVOZ i iZVOZ preko granica delova zemlje. U želji da stavi van svake diskusije pitanje carinskog i privrednog jedinstva, uredba je otišla dalje nego što to izgleda da bi bilo potrebno; ona je, naime, proglasila da je trgovina između delova države stvar države. Ovaj je propis nepotreban, jer ako je Jugoslavija jedinstveno privredno područje, onda ne postoji mogućnost postavljanja ekonomskih granica unutar zemlje ni od strane države. Carinsko i privredno jedinstvo iskliučuje svako diferencijalno pOstupanje robom u unufrašnjem prometu države, pa je sledstveno u najmanju ruku bespredmetno stavljati tr-