Narodno blagostanje
(Страна 790 НАРОДНО дин. а ако га сачува до пролећа добиће 250 дин. или, по одбитку губитка на влази, 226 дин. или 13% више него ли сада. Произвођач је и до сада калкулисао са трошковима сушења. Услед тога произвођачи ни до сада нису све своје сувишке продавали с јесени и зими, већ су већи део остављали за пролеће када се одвијао главни промет кукурузом. У јесен и зиму продавало се само онолико колико је било потребно да се дође до новаца за подмирење најнужнијих потреба „Према томе, ако би се уредба ограничила само на контролу цена и промета, сигурно је да би се са тржишта, чим би произвођачи подмирили своје најнужније потребе, повукла понуда до пролећа односно и раније кријумчарећи, Због тога је исто тако могуће да имаоци кукуруза у случају принудног откупа, а до тога ће сигурно морати да дође, употребе све да би сачували залихе до пролећа (прикривање, разбдацивање робе на више страна, фиктивне терминске продаје итд.). Све то може незгодно да утиче и на квантум
сушеног сировог кукуруза, што је у овоме моменту од нарочите важности за обезбеђење потребних ·
количина за продукцију хлеба. Уредба међутим, као што смо рекли, има сасвим противан циљ и овакве појаве могле би да изазову још већи поремећај у снабдевању хлебом.
За трговање кукурузом уредба је донела једну новину. Одређујући релативно врло висок износ (4.— дин.) за сваки мањи постотак влаге она
теоријски онемогућује досадању праксу трговања,
јер се може претпоставити да ће сваки продавац тражити мерење влаге путем специјалних апарата који за то постоје. Ако то и не би био случај, трговац који купује кукуруз ради даље препродаје, добија овим могућност да на диференцији постотка влаге оствари далеко већу маржу од оне предвиђене уредбом. Оно пак што је најнеразумљивије у новој уредби јесте одредба која с једне стране мак-
симира цене и прећутно допушта трговање испод
максималне цене, а истовремено обавезује интервенционе државне установе да у случају принудног откупа морају плаћати произвођачима одређене цене! Нама је потпуно неразумљиво који је разлог био да се направи ова разлика између цене која се плаћа у слободном промету и оне коју плаћају државне интервенционе установе.
Систем принудног откупа и контролисања промета на ограниченом подручју није ефикасан ни са гледишта захватања залиха производње ни са гледишта дистрибуције тј. снабдевања. Може. се лако поновити историја пшенице да терет снабдевања целе земље падне искључиво на продукционо подручје које се поклапа са пшеницом (дакле 37 срезова), док би произвођачи изван овога могли мирно да сачувају своје залихе и да их кришом уновчавају по вишим ценама. Тај случај може да буде нарочито у оним крајевима у којима је ситни сељак највећи потрошач кукуруза, а промет који би побегао са градских пијаца у села, немогуће је контролисати. Такав систем може лако и врло брзо да створи пукотину и у снабдевању кукурузом као што се већ десило са пшеницом, иако је немогуће да је већ потрошено 158.000 вагона (принос 193.000 вагона + преносна колочина од најмање 5.000 ва-
тона — 198.000 вагона — 40.000 вагона потребних
}
=
БЛАГОСТАЊЕ
Бр. 50
за сетву = остаје за прехрану 158.000 вагона или просечно нешто преко 100 кг. по становнику).
Уредба о кукурузу од јуна, када су донете прве ванредне мере о снабдевању, четврта је по реду. Јуна 24 донета је Уредба о максимирању "цене и принудном откупу пшенице и кукуруза. Сутрадан по уредби тржиште, већ и онако испражњено, било је празно, ишчезао је сваки слободан промет. Принудним путем извучена је минимална количина по цени коју је уредба прописала, али је далеко већи део остатка залихе уновчен по далеко вишим ценама, које су једно време ишле и до 400 динара. 22 августа ова уредба стављена је ван снаге; после тога почео је понова слободан промет и стари кукуруз рађен је, истина у ограниченим количинама, све до доласка на тржиште новог кукуруза. Произвођачи који су се повиновали уредби и своје залихе уступили по 170 дин. били су озлојеђени и посматрали како су они, који су некажњено избегли принудном откупу, продавали свој кукуруз по 400 дин. Јула 27 донета је уредба о промету пшенице и државној интервенцији на тржишту пшенице у економској 1940/41 години. Због тога што је уредба на основу погрешне процене исхода жетве и држања произвођача предвидела репоре при истовременом одлагању плаћања земљарине за октобар месец, тржиште је под режимом уредбе остало такорећи празно. Месец дана касније тј. 28 августа долази Уредба о мерама у сврху снабдевања становништва и војске хлебом којом су укинути репори, заведена премија од 50 дин. на цену пшенице од 250 дин. тј. повећана цена пшенице на 300 дин. и дата могућност вршења принудног откупа у главном производном подручју Призаду и Погоду (за Бановину Хрватску), а за остале крајеве другим апровизационим установама. Колико смо могли да добијемо обавештења принудни откуп уз многе муке и бриге и са великим трошковима ограничио се на главно производно подручје и ово претворио у снабдеваче пшеницом и брашном целе земље. Апровизационе дистрибутивне установе, које су уредбом предвиђене за вршење принудног откупа у осталим подручјима, нису ништа учиниле и цео терет снабдевања пао је на ограничено подручје — означено као главно — и на централну државну накупну установу Призад. Дистибутивне организације уместо да извлаче вишкове из других крајева ослониле су се искључиво на централну накупну организацију ну томе лежи добар део узрока садањој превременој појави оскудице пшенице. На све ово долази Уредба о кукурузу. Ако су раније уредбе биле доношене без искуства, за уредбу о кукурузу то се не може рећи; према искуству са ранијим уредбама она је могла сасвим друкчије да изгледа и да унапред осигура постигнуће циљева ради којих је донета. |
Ми се налазимо пред проблемом: са расположивим количинама хлебних жита задовољити потребу тј. ако количине нису довољне онда сразмерно редуцирати задовољење свију и свачијих потреба. За ово први би услов био знати шта се има и шта нам треба. Благодарећи нашој статистици ми не знамо ни једно ни друго. До података о