Narodno blagostanje

Страна 914 _

министрима финансија да помисле на то да се мора

увести ред и евиденција у државном газдовању. Илија Протић, министар финансија одабрао је не-

колико млађих школованих чиновника и послао у

што се сматрало да Француска, парламентарна де-

мократска земља, као и тадања Србија може да по-

служи као. пример. Кад су се чиновници вратили у Београд. израдили су пројект закона о државном рачуноводству по-угледу на Француску и, да би се оњ што боље увео у живот, ангажован је један француски чиновник Министарства финансија у Па-

"НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Брза —

ризу за начелника државног рачуноводства. FP, Maje =— тако је било његово име — није показао велику -

иницијативу. Тај закон о државном рачуноводству

престао је да важи | априла о. г. после 30 година. ·

Француску ради проучавања тога питања — по-. Било је увек тешкоћа с његовим извођењем, наро- |

чито због увођења двојног књиговодства, јер „казна- чеји“ и друго школовано финансијско особље није било способно за то. Због тога је на пример узет за директора државног рачуноводства г. Аврам. Леви, шеф књиговодства Монополске управе и неколико млађих људи из банака, књиговодствених експерата, тако да је временом ипак закон функционисао. Ш КРИТИКА ЗАКОНА O ДРЖАВНОМ РАЧУНОВОДСТВУ од 1819

Не може се порећи да закон није имао недостатака. Они су се показали тек у току времена. Чим је он уведен у живот избила је велика дискусија око прописа у одељењу за државне набавке. Наш уредник је први устао против тога прописа који је дао влади могућност да у случају набавке путем јавног надметања може да додели и ономе који је скупљи и друго да се извесне набавке могу вршити непосредно. Много је више замерано прописима тога закона о завршним рачунима. Десетак година после ступања тога закона у живот завршни рачуни

државни били су предмет потомеха, јер ни један

се државни буџет није завршио дефицитом. Најгори министри су правили највећу рекламу себи путем завршних рачуна. Узрок лежи у пропису да су се неизвршени издатци — иако ангажовани — показивали као уштеда. И други узрок лежи у једној злоупо-_ треби правила двојног књиговодства. о државној готовини, у којој обично није било ништа, а каткада само фурда, т. ј. отпатци Министарства војске,

а која је увек покривала дефицит. Даљи недостатак · је осуство прописа о државној имовини, о 200 није вођено никакво књиговодство. 6

и Е се)

Uredba o cenama, o kojoj smo referisali u pretprošlom broju, rormalno nije stavila van snage ranije uredbe, koje su se odnosile na istu materiju. Ali faktično jest, ukoliko istu materiju reguliše na drugi način. Izvesni propisi ranijih uredaba ostaju па: snazi, naprimer zabrana nagomilavanja robe u cilju povišenja cena. Međutim, praktično ni taj propis nema vrednosti, jer је nova uredba zabranila svako povišenje cena, tako da nagomilavanje robe'i ograničavanje ponude ne sme da dovede do skoka cena. Ukoliko materija ranijih uredaba o cenama nije regulisana novom, data su Ministru snabdevanja ovlašćenja da to učini, što pokazuje da treba celokupno zakonodavstvo iz područja snabdevanja да bude revidirano. Prema tome poslednja uredba o cenama pretstavlja prvi korak ka novom režimu огganizacije i kontrole tržišta kod nas.

Da vidimo u čemu se razlikuje novi režim cena od ranijeg. Glavna razlika je sledeća: ranija kontrola odnosila se na cene liberalnog tržišta, poslednja ukida liberalizam i zavodi dirigovanje cena:

_.. „Prva uredba, o suzbilanju skupoće i nesavesne spekulacije ostavila .je da cene slobodno skaču. Ona je htela samo da suzbije. skupoću, skakanje cena. u odnosu prema kupovnoj snazi potrošača. ostvarivanje neuobičajene dobiti. Trebalo je dokazati da je dobit bila neuobičajeno visoka, pa da se povišenje cena može da kazni. Taj kriterium praktično

bio je neprimenljiv. Zakon nije nigde definisao koja

je dobit neuobičajena i tako je ostavio sud bez merila. A sve da je bio određen zakonski procenat dobiti vlast nije imala mogućnosti da kontroliše da li

„Ogar Oe сетз.

dakle preterano:

Kao kriterjum preteranog skoka uzela je

je pojedini пена prodan ро ceni koja adi Veći, procenat. Jer za to je potrebno da bude poznata cena koštanja, što pretpostavlja stručan i dobro Organizovan aparat kontrole.

Kontrola cena trebalo je da se sprovodi preko kontrole dobiti. Pošto je ova bila nemogućna onda i ona prva. Pa i takva kontrola nije se odnosila na sve artikle, jer su poljoprivredni bili izričito izuzeti ispod nje. Cene ovih artikala skakale su slobodno, a pošto one ulaze u troškove proizvodnje ostalih, morale su da skaču cene kontrolisanih artikala. |

Glavni nedostatak prve uredbe o suzbijanju skupoće leži u tome što ona nije ni pokušala da maksimira cene. Mesto slobodnog skakanja cena ona je htela da zavede režim kontrolisanog, ali odabrala je takve mere da je vlast imala samo da SaniciO ni skok, koji nije imao ograničenja.

Druga uredba o kontroli cena razlikuje se od prve time što je htela da operiše maksimiranjem cena. Ali to maksimiranje ne samo što |e bilo u najblažoj formi, nego nije bilo zahvatilo sve artikle, kao ni kod prve. Zabranjeno je samostalno povišenje cena ograničenog broija artikala, bez odobrenja vlasti. | to maksimiranje bilo je još u okviru liberalizma. Vlasti su bile nadležne da ispitaju je li opravdan koji zahtev za povišenjem cena. To bi već bio elemenat jačeg dirigovanja, nego što smo ga imali do uredbe. Ali pošto se to odnosilo samo na mali” broj artikala, dok su cene ostalih skakale bez kontrole, prirodno je bilo da se produži raniji proces, da cene kontrolisanih artikala skaču uz odobrenjć. vlasti, zato što su slobodno skočile cene nekontrolisanih. Po tome, prvi pokušaj maksimiranja nije su-