Naš narodni život

96 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

вину његова имања. На дан извршења пресуде беше се слегао силан свет. Судија прочита пресуду и викну: „Ко посече Веселина, нека носи половину његова имања!“ Сви људи ћуте и гледају преда се. Судија викну и по други пут. У један мах стаде се кроз гомилу света журно гурати један млад човек. Дошавши до Веселинове жене рече: „Помајка! Што да наше имање узима други» Поочим ће погинути те погинути: њему је све једно, а га посекао ја, а ко други! Да идем ја да га посечем 2“ '

Е

Са посинком не треба мешати #2освојка. Посвојак или посвојче је у Лици туђе мушко или женско дете „које се узме под своје, али само да се послије, ако је сасвим по вољи, у кући прижени или уда“> У Градишкој и Бродској Пуковнији узимају се под своје деца, обично женска „кад им изумру родитељи, те се за њу нитко више, у оној кући, родитељски, бринути неће“, па се чувају до удаје или женидбе. Тако бива и у многим другим местима.3 У Срезовима Љубовијском и Азбуковичком се таква деца зову храњеник, и храњеница“ а у Округу ужичком, по једном приватном сазнању, зову се угојеник. Слично је томе и у Срезу Омољском. Кад тамо сељак има само мушке деце, гледа да усвоји које туђе женско дете, да би га имао ко дворити. То понајвише чине они који су имали женске деце па су им помрла, или су је разудали, а синови им се изделили, па нема ко ни воде да им донесе. Деца се усвајају обично до седме године, јер до те године лакше забораве своје родитеље. Најобичније се усвајају деца из родбине, од браће и сестара или сирочад из замрлих кућа, само се тада пази да су из добре фамилије и да су здрава. Усвојено се дете зове усвојче, подсвојче

1 М. Ђ. Милићевић, Насеље, Београд 1895, 105—111. 8 У. Вост4с, Хбогте, 802.

8 дет, 313—814.

4 Трдет, 314.