Naš narodni život

ПОСИЊЕЊЕ. 55 ПУН 65

Но посинак није исто што и прави син. Он „није од срца отпао“, и увек остаје „туђа крв“, како то народ каже. И ако се нови родитељи, притерани невољом, труде да му угоде што боље могу, често се дешава да се посинак не може потпуно привићи на њих, нарочито ако је већ одрастао дошао у њихову кућу. Он ретко кад у њима гледа праве родитеље, они су за њега понајвише туђи људи, у чију је кућу дошао да извуче користи и врло често једва чека да их нестане с овога света. Уз то до„лазе интриге од стране поочимове родбине, која је увређена што, узимањем посинка, њу лишава на«слеђа његове имовине. Све то чини те често долази до неспоразума између поочима и посинка, а понекад и до парничења. !

Па ни у јавности се, и ако су случајеви по. сињења доста чести, посинак не сматра као прави син и пријатељ поочима и његове куће, већ на против. У Македонији има пословица: 7урчин #10брашим не се хвашшај, на жена никога шајна не доверавај и чуждо чедо не посинвај (или: храненик не зимај). Тамо има и једна народна приповетка, из које се види значај ове пословице.> Пок. М. Ђ. Милићевић, у једној приповетци, коју је израдио по народној причи, казује како је некакав богати човек на смрти саветовао свога јединца сина, Веселина, између осталога и да „не гради од туђега своје,“ јер „туђин никад није својта“. Али се деси да Веселин „превали половину века, а порода му још Бог не даде,“ с тога посини једнога сиромаха из света, кога поче пазити и гледати као рођенога сина. Веселин је био врло богат и врло честит човек, те га је сва околина волела и поштовала. Али случај је хтео да потпадне под суд, који га осуди да буде посечен и да онај ко га посече добије поло-

+ Ст. Максимовић, Суђења у Кнежевини Србији пре писаних закона. Пожаревац 1898, стр. 16, 29, 82—83. 2 (С. С. Бобчевђљ [, 289. 5