Naš narodni život

ПОСИЊЕЊЕ. 97

или поћерка. Онај што усваја постаје усвојчету доочим, а његова жена — помајка. Њихова деца сматрају усвојено дете као сестру. Интересантно је да се у Омољу, у старо време, и при усвајању вршило симболизирање порођаја. Помајка, у присуству венчаног кума или старојка, обуче дете у нове хаљине, запали свећу и метне свечеву икону на софру. За тим изнесе на погачи соли, тамњана и кадионицу, па и то метне на софру. Домаћин метне тамњана у калионицу иокади софру, дете, кума, своју жену и себе, па да и жени да то исто учини. После овога жена рашири нову мужевљу кошуљу, а он узме дете и пропусти га кроз њу рекавши: „Ћи да си ми — отац да сам ти“ Иза тога он рашири женину нову сукњу, а жена узме дете и пропусти га кроз њу рекавши: „ћи да си ми — мати да сам ти!“ Најзад, сви пољубе икону, а дете још и угаси "свећу. Ону погачу родитељи са кумом изломе над детињом главом, одломе по залогај од ње, умоче га у со и даду детету говорећи: „Да бежиш од нас као со од леба!“ Добивене залогаје дете поједе, и то: један на прагу од собе, други на прагу од кујне, а трећи пред кућом. Овим је усвајање готово, После настаје ручак и весеље до мрака. Данас овог обичаја више нема, већ се дете просто доведе кући, и каже му се како ће кога у њој звати. [00чима обично зове: шајом, бабом, чиком или шашом; а помајку: најом, дадом или кеком. Кад је дете из родбине, оно их и после усвајања зове онако како их је и пре звало. Усвојено се дете пази као рођено. Оно има и сва права законитог детета: добија дарове и спрему за удају, па чак и кад се уда, његов се муж сматра као рођени зет. Има случајева да богати, а инокосни сељаци, пошто однегују и удаду једно усвојче, одмах узимају друго, па онда треће, и тако окуће по неколико њих“.

1 С. М. Милосављевић, Срп. Етн. Зборник Х1Х, 268—269. Наш НАРОДНИ живот. 1