Naš narodni život

138 у СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Језеру кад се у риболов иде у групи образују се заједнице чији су чланови међу собом везани погодбама које се обичајем чувају. Тамо је за ловљење карићем потребно да буде два до осам другова, који чине заједницу, у којој је главни рибар, то ест онај чији је карић и коме због тога припада највећи део. За ловљење мањим грибовима постоји стално удружење, нека врста удеоничара и ортака, од по десет до двадесет другова, чији се односи регулишу стално утврђеним обичајима „који од старине владају међу ловцима“. Ови другови заједнички улажу за гриб, заједнички га плету и сви имају од лова подједнаке делове. Они имају и старешину, кога бирају и коме су дужни „покоравати се и на његов се позив скупити и ловити“. Он се стара о редуи правици, иначе га друштво „може свргнути и другога именовати“. Млађи се уљудно понашају према старијима и врше теже послове. Ко од чланова не дође на позив у лов, или не пошље заменика, добија половину дела. Још је компликованија на Скадарском Језеру цеклинска риболовска заједница. Цеклињани су задржали лову „опћу комуницу“. Лови се по нарочитим обичајним правилима, по којима свака мушка глава има удела у лову.'

Врло је интересантан појав, да су се овакве занатске организације јавиле у нашем народу и онде где су занати одскора. У Ваљевском су се Округу сељаци у неким селима одали тек од пре тридесет

„и неколико година зидарском занату, али га не раде појединачно, већ каогод и на другим местима, где је тај занат од старине, образују дружине, којима је старешина неџшмар, који погађа раднике и посао.“

Све су ове организације, сем рибарске, привремене, само докле трају послови и док се не рашчисте рачуни. Оваквих привремених, сеоских занатских организација има доста на Балканском Полуострву,

! А. Јовићевић, Скадарско Језеро и риболов на њему стр217-230; Види и У. Вогтие бок. задазпјут ргаџт обгбаја: 494-498.

= ЈБ. Павловић, Колубара и Подгорина, 128.